Зашто Институт Витерспун даје препоруке за јавну политику када је брак у суштини културно питање?
„Стварање… брачне културе није посао за владу. Породице, верске заједнице и грађанске институције морају указати на пут. Али право и јавна политика су такође учитељи; они ће или појачати и подржати ове циљеве, или их поткопати. Позивамо лидере наше нације и наше суграђане да подрже јавне политике које јачају традиционални брак као друштвену институцију.”
У књизи „Брак и јавно добро: десет принципа“ (Marriage and the Public Good: Ten Principles), Институт Витерспун даје осам предлога јавних политика за обнављање брака. Прво, аутори тврде да морамо „одржати правну разлику између брачних и ванбрачних парова.” Наиме:
„Моћне интелектуалне институције у области породичног права, укључујући Амерички правни институт, предложиле су да Америка следи пут многих европских нација и Канаде у брисању правне разлике између брака и ванбрачне заједнице. Али пошто би таква промена закона створила додатну штету слањем лажне поруке следећој генерацији да је сам брак небитан или секундаран, ми охрабрујемо законодавце да одбију да прошире законски брачни статус на парове који живе у ванбрачној заједници.”
Аутори мудро примећују да пошто су парови који живе у ванбрачној заједници одбили обавезе које долазе с браком, не би требало ни да имају погодности које браку по закону припадају.
Друго, у књизи се наводи да морамо да „размотримо реформе закона о разводу.” Аутори отварају дискусију о овој тачки примећујући страшну истину: „Према садашњем америчком систему развода, судови данас пружају мању заштиту брачном уговору него обичном пословном уговору.” У суштини, уговор који имате са својим запосленим више је обавезујући од брачног уговора који имате са својим супружником. Аутори предлажу неколико реформи у вези с разводом, укључујући и обавезу да парови који се разводе иду на верска или секуларна саветовања о браку пре него што им се одобри развод, да се паровима омогући да склопе обавезујуће брачне уговоре на самом почетку, да се недужном супружнику додели већи удео брачне имовине, и да се креирају програми образовања о секуларном и верском браку у заједницама с високом стопом неформирања или распада породице.
У вези са аргументом да горенаведене идеје могу задржати супружнике у насилном браку, аутори изјављују:
„Потврђујемо да је заштита Американаца од насиља у породици и злостављања критично важан циљ. Али пошто су и деца и одрасли у ванбрачним заједницама изложени знатно повећаном ризику и од једног и од другог, подстицање високе стопе фрагментације породице није добра стратегија за њихову заштиту.”
Треће, књига предлаже „укидање брачних казни за Американце с ниским примањима.” Заиста, ако људи с ниским примањима у Америци пожеле да се венчају, они знају да ће одласком пред олтар највероватније изгубити десетине хиљада долара социјалних давања на основу провере имовинског стања — и као резултат тога, многи се једноставно одричу брака. Аутори пишу:
„Недавна студија је открила да тамо где је постојао очекивани губитак кредита за порез на доходак због казне за брак, жене с нижим приходима су се мање удавале и чешће су живеле у ванбрачној заједници; стога финансијски дестимулативни фактори потенцијално утичу на одлуке о браку милиона жена с ниским примањима. Несавесно је да влада намеће велике финансијске казне родитељима с ниским примањима који се венчају.”
Неки предлози које су дале друге организације у овој области укључују постепено укидање социјалних давања ако се особа венча, удвостручавање нивоа прихода за брачне парове по основу провере имовинског стања и наставак владиних програма који посебно користе деци, као што су јавно здравство и програми школског оброка након што се родитељ венча.
Четврто, књига се залаже за „заштиту и проширивање одредаба за децу и породицу у нашем пореском закону.” Како пишу аутори: „Порески закон треба да даје предност институцијама које стабилизују друштво и помаже онима који се жртвују да би обезбедили следећу генерацију.”
Пето, аутори нас подстичу да „заштитимо интересе деце од моћне индустрије фертилитета.” Ова индустрија даје предност интересима одраслих а не деци, и врло често лишава дете везе с једним или оба биолошка родитеља (или чак и прилике да зна ко му је биолошки родитељ). Под овом тачком аутори предлажу на пример забрану анонимне донације сперматозоида и јајних ћелија, забрану сурогат мајчинства, одбијање да се стварају деца без оца тако што ће донатори сперматозоида и/или клинике бити финансијски и правно одговорне за сву децу коју направе, и ограничавање примене репродуктивних технологија на венчане хетеросексуалне парове. Како аутори изјављују:
„Најважније силе које подржавају тренутну индустрију фертилитета у САД-у нису технолошке; оне су друштвене и правне. А закон и култура на прво место стављају интересе одраслих, занемарујући потребе деце. Родитељи који желе децу заслужују наше саосећање и подршку. Али, нудећи им то, не би требало да намерно стварамо читаву једну групу деце лишене природног људског права да знају своје порекло и да искусе јединствену љубав и мајке и оца.”
Шесто, књига каже да морамо „заштитити слободу да живимо и изразимо веру у јединственост традиционалног брака без страха од владине принуде и институционалног непријатељства.” Заиста, и пречесто се дешава да закони о „недискриминацији“ кажњавају људе који имају традиционалне погледе на породицу. Аутори пишу:
„Усвојитељи и хранитељи који су верујући принуђени су или да погазе своја уверења да је смештај деце у домове с мајком и оцем у најбољем интересу детета—или да у потпуности престану да нуде те услуге, због чега угрожена деца нису могла да добију породицу у коју би била смештена. На сличан начин, законе о недискриминацији по основу сексуалне оријентације и џендер идентитета присталице често користе као мач ‘како би казнили зле’…”
Седмо, аутори нас позивају да „штимо слободу да се спроводе научна истраживања и промовише ширење тачних налаза истраживања о браку и сродним темама.” Они наводе:
„Упоредо са широко распрострањеним погрешним представљањем налаза истраживања како у академским круговима тако и у јавним медијима о теми брака, чини се да се појављује узнемирујући тренд ка стварном сузбијању истраживања заснованог на идеолошким, а не научним основама, чиме се мења терен за проучавање сексуалности и рода.”
Аутори наводе пример рецензиране студије која повезује коришћење друштвених медија с порастом родне дисфорије међу адолесценткињама. Под притиском ЛГБТ заједнице, универзитет који је објавио студију одмах ју је скинуо са своје веб странице и аутори студије били су приморани да издају ревидирану верзију (која, да ироније буде већа, није променила првобитне резултате).
И коначно, књига се залаже за „обнављање јавног схватања брака као јединствене заједнице једног мушкарца с једном женом као мужем и женом.” Аутори примећују да иако погрешно донета одлука Врховног суда Сједињених Држава из 2015. године вероватно неће бити поништена у скорије време (но, исто смо мислили и за одлуку о случају Роу против Вејда…), ипак „можемо настојати да вратимо разумевање јавности о јединственим добрима које традиционални брак има за друштво.”
У књизи „Брак и јавно добро: десет принципа“, Институт Витерспун нам је дао чврсте предлоге о томе како да оживимо културу брака у Америци – културу која доноси највише добра деци, женама, мушкарцима и друштву у целини. И заиста, истраживања друштвених наука са свих страна политичког спектра практично су једногласна у погледу предности које пружа здрав брак између једне жене и једног мушкарца. Како аутори закључују:
„Породице, верске заједнице, друштвене организације и креатори јавних политика морају заједно да раде на великом циљу: јачању брака тако да сваке године више деце одгајају њихови рођени мајка и отац у трајним брачним заједницама љубави. Од тога зависи опстанак америчког експеримента. А наша деца не заслужују ништа мање.”