У тренуцима када Светска здравствена организација изражава све већу ,,забринутост” због повећања броја оболелих у Европи од нечега што се назива нови корона вирус и све извесније наговештава други талас п(л)андемије, када се држављани Србије стављају под надзор приликом повратка из иностранства у сопствену земљу, а да исти не важи за дипломатске представнике других земаља или чланове разноразних невладиних и сличних белосветских организација које крстаре нашом земљом, када власт потписује вашингтонске и европске споразуме продајући у бесцење и оно мало достојанства које нам је као народу остало, када иста та власт, без знања праве струке и промишљања најмудријих глава ове земље, безрезервно, не штедећи наше паре, стаје у ред за вакцину против корона вируса из програма COVAX, који финансира ,,доктор” Бил Мајкрософт Гејтс, када се и даље здравствени систем држи под огромним притиском, а са начелничких места смењују еминентни доктори и када се просветари и наша деца у школама једва носе са предвиђеним наставним програмом у постојећим околностима и када нам свакодневно са медија од, назови, Кризног штаба стижу злокобне информације, некад само као претпоставке неутемељене доказима (једна од изјава: ,,… да је на испиту на једном факултету било сто студената и да, највероватније, има заражених.“ Шта је ту доказано?), када све чешће по који џип одлети у ваздух и када је пребијање људи на улици постало нормална појава, наду да ипак није све пропало и да се из овог, наметнутог нам лудила, можемо извући, даје нам све већи број људи из разних области друштвеног живота, који се јавно оглашава и протестује у одбрани смисла живота, у одбрани истине.
Пажњу ми је привукао један неформални скуп обичних, породичних људи, на тромеђи Немачке, Холандије и Белгије, који су изашли у најнормалнију шетњу без маски, да покажу како живот може и треба да тече нормално, да није грех руковати се или загрлити са рођаком, кумом, комшијом и да се сасвим слободно, без страха од вируса, може удисати ваздух пуним плућима.
Али, како разбити страх код свих оних који под притиском контролисаних медија трпе менталну тортуру свакодневно слушајући застрашивања и црне прогнозе ,,дежурних стручњака”? Мислим, само истином.
А истина је и научна чињеница да дуготрајни и константни психофизички притисци, стрес, страх, неизвесност или несигурност доводи до читавог низа поремећаја у организму било психичког, било органског порекла, да долази до имунокомпромитације (слабљење имунског система), па није чудо да нам после активног деловања неког стресора (као што је наметнута пандемија), долази до тога да се све већи број особа јавља у ординације са погоршањима својих хроничних обољења или са први пут испољеним тегобама, иако су до тада били потпуно здрави.
Ако спустимо то на ниво физиологије, понављано или продужено стање страха или стреса тера организам да уђе у ,,симпатичко миметичко стање”, у ,,бори се или бежи” одговор, што повећава ниво хормона стреса – кортизола, а кортизол потискује имунски систем тако да ниво лимфоцита (подврста одбрамбених снага људског организма) опада и организам постаје осетљив на било који патоген – бактерију, вирус, гљивицу или слично.
Хормон стреса, кортизол, спада у групу глукокортикоида, стероидних хормона, које лучи кора надбубрежне жлезде. Ови хормони настају из холестерола и имају дејство на метаболизам глукозе, протеина и масти. Њихово лучење је регулисано преко система хипоталамус-хипофиза и адренокортикотропног хормона-ACTH. Физиолошки стрес, психички или физички, за неколико минута повећава лучење ACTH, а самим тим се повећава и лучење хормона надбубрежне жлезде- кортизола.
Значи и физиологија нам каже да треба или да се боримо или да бежимо. Да бежимо немамо где, а свако ко жели да се у будућности назове људским бићем створеним по обличју Божијем, мора да се бори за истину, правду, част и достојанство како лично, тако и људског рода у целини.
Коментари на чланак