Да се навикнете од тога да вам полусвет лепи етикете, до тога да вас малтретирају државни службеници. Но сада имам већи проблем, како да научим децу да се на то навикну као нешто нормално и да уз све то воле своју државу која ради против њих.
Размишљајући шта од актуелних тема да изаберем и поделим са читаоцима, углавном сам наилазио на разне облике кризних ситуација у којима се данас налазимо. Човек не зна данас где да се окрене и како да ухвати и свари све што се око нас дешава. Бол и страх од „Рибникара” и Дубоне неће проћи још дуго, али још више брине осећај да никакве поуке из свега тог нисмо извукли и да чак ни немамо јавни и експертски оквир у којем бисмо заиста истражили узроке тога и спречили да нам се то понови. На северу Космета смо на ивици озбиљних сукоба, а да никоме овде стварно није јасно шта се дешава и шта пре свега наша власт хоће. Слично као што није јасно коме је и зашто требало оно окупљање у Београду 26. маја, у исто време док су такозвани градоначелници улазили у општинске зграде на северу. Јутарњи одлазак у куповину представља све већи изазов. Цене основних прехрамбених производа скачу у једном трену од двадесет до тридесет процената, па никога не треба да изненади податак о паду малопродаје за неких шест одсто. Људи су наиме смањили куповину хране која је ненормално поскупела.
Шта тек рећи за убрзано претварање државних предузећа која чине основни ресурс овог народа у акционарска друштва и њихово спремање за продају странцима? За почетак о томе не можете да добијете ни комплетну информацију јер министри једни друге демантују. Као родитеља наравно од свега тога ме највише брине како да обезбедимо да нам се деца врате кући жива и здрава и да их неко не згази на пешачком прелазу што се све чешће дешава.
Но оно што ме посебно опхрвава јесте један страховит осећај да смо моја породица и ја, такви какви смо сметња или вишак у овој држави. Наиме, мене су родитељи васпитали да треба да будем поштен, моралан, вредан, да волим своју земљу и да се борим за њу, да будем пристојан, одговоран, да не крадем, да поштујем људе и да им помажем и што би рекли да будем пре свега добар и радан човек. Супруга и ја се трудимо да тај исти модел пренесемо и на нашу децу. Но, све више увиђамо да због тога имамо велике проблеме и да заправо наша држава или оно што је данас чини најчешће ради против нас. Од тога да смо на укњижење стана чекали четири године, преко тога да онај мотор, штек за дрогу из једне од претходних колумни и даље стоји испод нашег прозора и ни близу се не зна ко би и када могао да га склони одатле.
Цео живот се борим против разних неправди, против дубоке корупције и небриге која се среће на свим нивоима наших система и полако долазим у ситуацију да више не знам на шта пре да обратим пажњу. Пуно људи ми се јавља са огромним проблемима које види и које не зна како да реши. Ако хоћете овде да живите морате на то да се навикнете и да схватите да ћете на сваком кораку да доживите разне опструкције и да страдате управо зато што се борите за ову земљу и за неке идеале. Од тога да вам полусвет лепи етикете, до тога да вас малтретирају државни службеници. Но сада имам већи проблем, како да научим децу да се на то навикну као нешто нормално и да уз све то воле своју државу која ради против њих.
Мој син управо завршава осми разред и веома је талентован за природне науке. Има одличне резултате на такмичењима, ушао је у систем Петнице, регионалне центре за таленте, одлично положио пријемни за специјализовану школу тог типа. Но, као и у свему другом цео тај систем који је формално добро постављен у пракси води ка опструкцијама и нефункционалности сваког облика. Ево илустрације. Недавно је учествовао на државном такмичењу из физике у једном другом граду и пошто је истог викенда било заказано и регионално из другог предмета кренули смо да се распитамо шта да радимо. У консултацији са директорима односних школа сазнали смо да може да ради и тај други предмет у том другом граду, а да само замолимо да они резултате проследе надлежној школи у Београду. Тако смо и урадили, он је најпре одлично урадио физику и освојио награду, а затим је наредног дана такође одлично урадио и друго такмичење са бројем бодова који гарантује државно такмичење.
Али, тада је стигло тумачење да наводно постоји правилник који каже да ако такмичар није радио на својој општини резултат се не узима у обзир и води као небитан за даља такмичења. На страну што нам то нико није рекао, јер раније то није примењивано, него су дете без икаквог разлога оштетили и лишили могућности да награди и верификује свој рад и учење. Када смо позвали ово надлежно друштво, персона која одговара на телефон нам је крајње безобразно објаснила да „следеће године одабере шта му је приоритет”. Узгред, сва та удружења су заправо приватне невладине организације које од министарства добију лиценцу, а не стварно државне асоцијације.
Да закључим, ја сам имао снаге и воље да останем овде и да се борим са ветрењачама упркос свему. Али све мање имам снаге да учим децу да и они себе осуде на такву судбину. И бојим се да нас је све више таквих…
Научни саветник, Институт за Европске студије
Коментари на чланак