Недавно је Европски суд за људска права (ЕСЉП) уважио жалбу и пресудио да Елоиз Бутон из покрета „Фемен“ треба да добије 9.800 евра, тј. 2.000 евра одштете и 7.800 евра на име судских трошкова. У образложењу пресуде, суд је истакао да француски судови нису довољно узели у обзир чињеницу да је непристојно понашање подносиоца жалбе „у ствари имало за циљ да пренесе, у симболичном месту богослужења, поруку о улози Католичке цркве у осетљивом и контроверзном питању као што је право жена да одлучују о свом телу, укључујући право на абортус.” Суд је истакао да је „дирнут озбиљношћу казне” изречене тој жени.
Ово је још једна пресуда којом суд у Стразбуру снижава стандард заштите права хришћана, гарантованих чланом 9. Конвенције, од грубих и вулгарних вербалних напада. Већ неколико деценија, суд је доследно пресуђивао да слобода изражавања не укључује право на такозване непродуктивно увредљиве изјаве које ништа не доприносе дебати, већ служе само за понижавање верника. У скорије време, међутим, суд је постепено почео да се дистанцира од ове позиције, узимајући у обзир притужбе познатих личности и активиста на симболичне казне које им национални судови намећу за увреде упућене хришћанској вери. У светлу недавне судске праксе Европског суда за људска права, чини се да је прихватљиво вређати хришћане не само у штампи већ и у њиховим сопственим богомољама. Остаје да се надамо да ће француска влада искористити своје право на жалбу на последњу пресуду Великом већу суда.
Ова пресуда слична је оној коју је суд објавио пре неколико недеља, у случају Рабчевска против Пољске:
Певачица Дорота „Дода“ Рабчевска је 2009. дала интервју за новине у ком је рекла да „више верује у диносаурусе него у Библију“, јер „тешко је поверовати у нешто што је записала особа која се налива вином и пуши траву.” На основу притужбе двојице увређених хришћана, тужилаштво ју је 2010. године оптужило за повреду верских осећања (члан 196. Кривичног закона). Окружни суд ју је 2012. године осудио на новчану казну од 5.000 злота (око 1.000 евра), а пресуду је потврдио и регионални суд. Певачица је поднела жалбу Уставном суду и оспорила члан 196. Кривичног законика, који је основ за њену осуду, међутим, 2015. године Уставни суд је потврдио усаглашеност те одредбе са Уставом.
Затим је 2013. године адвокат Дороте Рабчевске поднео тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру у њено име, указујући да је кажњавањем његове клијенткиње новчаном казном повређено њено право на слободу изражавања (члан 10. Конвенције). Године 2017. Институт Ordo Iuris, уз сагласност председника Првог одељења суда, придружио се поступку пред ЕСЉП-ом, дајући изјаву у својству пријатеља суда (amicus curiae). Институт је подсетио да, према устаљеној пракси суда, држава има право да казни говор „непродуктивно увредљиве“ природе према објектима верског богослужења.
Већином од 6 гласова према 1, ЕСЉП је пресудио да је Пољска прекршила право Дороте Рабчевске на слободу изражавања, доделивши јој одштету од 10.000 евра. У образложењу, суд је оптужио пољске судове да игноришу контекст изјаве подноситељке жалбе, која је показала да је порука „упућена њеним фановима“, да „није заснована на озбиљним изворима“ и да је „намерно неозбиљна и површна због жеље да се пробуди интересовање“. Сходно томе, ЕСЉП је утврдио да изјава певачице „не представља неприкладан или увредљив напад на објекат верског обожавања, подстицање верске нетрпељивости или нарушавање духа толеранције који је један од темеља демократског друштва“. Суд је истакао да изјава Рабчевске није узбуркала јавност, што се види из чињенице да су само двојица хришћана поднела пријаву јавном тужилаштву. ЕСЉП је такође приметио да је новчана казна од 5.000 злота која је изречена подноситељки жалбе 50 пута већа од минималне стопе за ту врсту активности, те да се стога „не може сматрати безначајном“. Неслагање с пресудом ЕСЉП-а поднео је пољски судија професор Кшиштоф Војтичек, указујући на презирну природу изјаве подноситељке жалбе, која је, у контексту све чешћих вербалних и физичких напада на хришћане у Европи, оправдала њену казну.
Пресуда суда у супротности је с досадашњом судском праксом према којој слобода изражавања не подразумева право на непродуктивно увредљиве изјаве против објеката верског богослужења, односно презриве изјаве које немају никакву вредност за јавни дискурс и имају за циљ искључиво понижавање верника.
Суд је 2019. године, у складу са овом праксом, одбио тужбу у предмету Еврпски суд против Аустрије. Случај се тицао десничарске активисткиње која је кажњена са 480 евра због изјаве на затвореном семинару о исламу у којој је изјавила да је пророк Мухамед имао педофилске склоности јер је склопио брак са шестогодишњом девојчицом. ЕСЉП је утврдио да та изјава представља „одвратно кршење духа толеранције“.
Три тачке су овде вредне помена. Прво, у одбрани певачице суд тврди да њене речи нису засноване на озбиљним изворима и да су намерно неозбиљне – с друге стране, то је била отежавајућа околност која показује непродуктивно увредљиву природу њене изјаве. Друго, суд сматра штетном изјаву у којој се цитира добро позната историјска чињеница о Мухамедовим интимним односима с малолетном девојчицом, јер се аутор изјаве изричито позива на историјски извор – „Сахих ал-Бухари“, док истовремено сматра безопасном изјаву која свету књигу хришћана и Јевреја описује као дело написано под утицајем опојних средстава. Говор заснован на чињеницама и изворима се кажњава, док је неозбиљан говор без извора заштићен. Треће, суд истиче да су се „само“ двојица хришћана увредила, заборављајући да у случају Европског суда против Аустрије ниједан муслиман није увређен јер је пријаву јавном тужилаштву поднео надређени једног новинара, који чак и није муслиман, али је присуствовао поменутом семинару.
Дакле, суд у суштини признаје да муслимани не смеју бити увређени – чак и ако изјава има историјску основу – али хришћани смеју, чак и ако изјава није утемељена на чињеницама.