Мун Џеин, син севернокорејских имиграната, католик, припадник либералне и центристичке Уједињене демократске партије (или Минџиу), раније адвокат специјализован за заштиту људских права, председник је Јужне Кореје од 2017. године.
Те године, током предизборне кампање, Мун Џеин се представио нацији као „феминистички председник“, обећао је снажну одбрану родне равноправности и добио велику подршку у женском бирачком телу, што се касније показало као кључно за његову победу.
Данас, уочи нових председничких избора заказаних за 9. март, оваква позиција се по свему судећи окренула против Муна, који по корејском закону не може бити поново изабран за други мандат, али ће подржати демократског кандидата Лија Џе Мијунга, насупрот Министарству за родну равноправност и породицу и насупрот својој странци, Минџиу, а у корист конзервативаца из странке Национална моћ, коју представља Јун Сеок Јул.
Бе Инкју, вођа антифеминистичке групе Мушкарци у солидарности, која је узнемиравала пролазнике у Сеулу, обучен и нашминкан као Џокер у филму Бетмен, и стојећи на крову паркираног аутомобила, говорио је против онога што се сматра преовлађујућим феминизмом и што дискриминише мушкарце. Намера му је била да саботира феминистичи протест који се одржавао недалеко одатле.
Примера ради, викао је да је „Феминизам ментална болест! Зло друштва! Доле мрзитељи мушкараца! Доле мизандрија!” Групе људи на улици које га слушају заправо су мале, али његова позиција наилаза на одјек онлајн и веома брзо прикупља значајна средства: пре неколико месеци наводно је добио донацију од 9 милиона (око 7.500 америчких долара) у року од само три минута. Јутјуб канал 신 남성 연대, Нова мушка солидарност, тренутно има више од 450.000 пратилаца.
Притом, чини се да Бе Инкју није усамљен у овој борби против феминисткиња, а његов насилни и провокативни активизам оличава много шири талас присутан у корејском друштву, где се сви учесници друштва боре да поделе прекратко ћебе економских ресурса. У стварности, бројке не показују превелику моћ жена, при чему жене имају знатно ниже плате него мушкарци и апсолутно су на маргиналним позицијама у врху компанија: заузимају само 5,2% од укупног броја руководећих позиција. Ипак, у анкети спроведеној прошле године, преноси Њујорк тајмс, 79% младих Корејаца каже да су жртве родне дискриминације. Више од 76% двадесетогодишњака и 66% тридесетогодишњака је против феминизма. „Зашто постоје десетине универзитета само за жене, а ниједан само за мушкарце?“, питају они. Осим тога, кажу да се на тим универзитетима предају предмети као што су право и фармација, који омогућавају добро плаћене каријере.
Прави или потенцијални непријатељ у немилосрдној борби за освајање тржишта заправо је финансијска криза, која са вртоглавим ценама станова, недостатком радних места и све већим јазом у приходима потреса друштво и подстиче превирања.
Треба обратити пажњу на још једну ствар, која би требало да упозори оне што с цинизмом јашу тигра културе отказивања, „освешћености”, покрета #MeToo који је дошао до пароксизма: можда неко време може да се управља друштвом под паролом завади па владај, али то ће пре или касније изазвати друштвени сукоб, нипошто не може да функционише заувек и заиста ризикује да се окрене против оних који заговарају такав начин управљања, попут бомбе која експлодира у нечијим рукама. То раде на пример они који спајају слогане овог антифеминистичког таласа са слоганима „одређене деснице“ на Западу, без навођења имена, без цитирања конкретних политичких личности или партија, већ само оптужујући ту „одређену десницу“ што жене које се залажу за абортус сматра „уништитељима породице“, а феминисткиње „женским супрематистима“.
Као што показује случај Јужне Кореје, политичка експлоатација чак и легитимних инстанци у изборне сврхе не исплати се бесконачно. Време пролази и точак се окреће, пет година брзо прође.