Покушај атентата на судију Врховног суда Брета Кавана третиран је са шокантном благошћу – све због тога што је потенцијални нападач тврдио да има трансродни идентитет. Али правда није задовољена када идеологија надјача одговорност.
Николас Роске, који сада тврди да је “трансродна жена” по имену Софи, добио је само осам година и један месец затвора – далеко испод деценија које је Министарство правде захтевало. Судија је експлицитно навео Роскеов нови родни статус као олакшавајући фактор, чак изражавајући забринутост да би његов смештај у савезну установу само за мушкарце могао ометати његову транзициону негу.
Роске је усвојио овај идентитет тек након хапшења. Пре тога, био је мушкарац који је уходио Каванову резиденцију, потпуно наоружан и с намером да убије. Али играјући на карту “трансродне симпатије”, добио је блажу казну. Ово није правда – то је фасада, осмишљена за политичку оптику.
Медији и правосуђе су се удружили да Роскеово насиље прикажу као симптом идентитета, а не као чин терора. Извештаји га непрестано приказују у женском роду, бришући његов ранији мушки идентитет и озбиљност његових поступака. У међувремену, тужитељка Пем Бонди с правом је назвала пресуду “жалосно неадекватном” – упозоравајући да такав исход охрабрује имитаторе.
Овај случај стоји као доказ: када радикална родна идеологија добије утицај у нашим судовима, теразије правде се нагињу од жртава ка политичким наративима. Морамо бранити истину, захтевати стварну одговорност и одбити да дозволимо да тврдње о идентитету постану клинови који слабе наше законе и издају наше највеће вредности.