Пише: Небојша Јовановић, психолог и психотерапеут
Пре десетак година догодило се нешто што ме је озбиљно замислило на тему односа генетике и васпитања. Позове ме једна жена из Црне Горе јер је чула да радим неурофидбек дијагностику и тренинг деце са АДХД-ом (дефицит пажње и хиперактивност) и закажемо тестирање за њеног сина. Дошла је са мужем који је био директор неке велике фирме, али он их је само довезао и отишао одмах неким послом. Код ђетића од неких 6 година се с врата видело да је хиперактиван. Очи му играју као на уљу, протрчао је одмах поред мене да види шта има по ординацији ни не погледавши ме… Обавимо ми снимање, и ја констатујем да ђетић има дефицит пажње прилично изражен. Дам мајци нека упутства око исхране, промена у начину васпитања и договоримо се да се видимо за неколико месеци кад буду могли да остану дуже у Београду да кренемо са неурофидбек тренингом.
Долазе ти они после нека 4 месеца. Овај пут се појавио и отац. Ја одмах, с врата, имам утисак да су довели неко друго дете. Овај малишан ме прво погледао у очи, па се поздравио и учтиво ме питао да ли опет можемо да „играмо оне игрице што се играју мозгом”. Кад сам направио први ЕЕГ снимак неурофидбеком мислио сам да ми се покварио уређај. Ово није онај исти мозак. Дете нема дефицит пажње. Како је то могуће, питао сам се кад сам се уверио да све ради како треба. Други мозак! Да ми нису довели брата близанца, да ме провере, помислио сам. Али то ми је звучало будаласто.
„Шта сте му радили, па се оволико променио? Да нису код вас у Црној Гори увели тансплатацију мозгова?”, упитао сам родитеље.
Отац се смеје, а мајка исприча шта се десило:
„Кад сам ја рекла мом мужу после прегледа код вас да нашем дјетету фали пажња, он је то мало погрешно схватио мислећи да му не посвећујемо довољно пажње. Па реко: ’Е вала, толико смо пуцали кад се родио, и сад њему да фали пажња. Од сјутра ћемо другачије!’”
„И шта сте другачије радили од сјутра?”, упитах.
„Па, отац га уватио па не пушта. Водио га са собом на поса, упознао са свима и представио га као наследника. ’Овај ће вам једног дана руководит’, река им је. Водио га на пословне састанке, у производњу, свуда… После су се консултовали шта је паметно радити у фирми… за заменика директора га прогласио… ма само је у ве-це и у кревет иша без њега. И ето, само то се променило…”
„Их,”, размишљао сам, „кад би се могли на рецепт приписивати очеви синовима бар осам сати дневно уместо цонцерте, риталина и сличних пилула за лилуле…”
Заврших са њима чудећи се чудом, са жељом да што пре стигнем кући и видим шта ми раде деца, да им не фали пажња можда.
Коментари на чланак