ВЕЛИКА СУБОТА - ХРИСТОС РАЗАРА АД

Узалуд гроб чуваш, стражо:
гробница неће задржати Живот Самобитни.

СИНАКСАР НА СВЕТУ И ВЕЛИКУ СУБОТУ

На свету и Велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот.

Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан.

**СИЛАЗАК БЛАГОДАТНОГ ОГЊА У ЈЕРУСАЛИМУ 2021.**

Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих.

Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: „Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.“ Пилат одговори: „Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?“ Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера.

У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.

Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.