„Деца која у раном узрасту почну да се идентификују као трансродна имају тенденцију да задрже тај идентитет барем неколико година, сугерише студија објављена у среду [4. маја 2022.]“, овако AP News почиње причу. „Истраживање је обухватило 317 младих који су имали од 3 до 12 година када су одабрани за учешће у истраживању. Пет година касније, на крају истраживања, 94% деце живело је као трансродно, а скоро две трећине је користило или блокаторе пубертета или полне хормоне ради медицинске транзиције.”
Затим следи цитат Колин Вилијамс, психолога који ради на клиници за трансродне младе:
[Студија је] „невероватно благовремена… и преко потребна. Кад сте у првим редовима битке и радите овај посао из дана у дан са транс децом и њиховим породицама, ово је оно што видимо. Већина трансродних младих и деце који крену у друштвену транзицију остају да живе у роду који су потврдили.”
У чланку се затим цитира Кристина Олсон, која је водила студију:
„Студија сугерише да је наш модел размишљања о људима као особама које имају или X или Y хромозоме, или су цисродни или трансродни… помало застарели начин размишљања о роду.”
Невероватно! Значи да су све оне студије које показују да се до краја пубертета између 80% и 95% трансродних младих поново идентификује с полом у ком су рођени заправо погрешне. Како је то могуће? Али сачекајте мало….
Када поново прочитате чланак, приметићете две кључне информације. Прво, у чланку се наводи да је студија пратила децу само пет година. То значи да се након пет година деца могу поново идентификовати с полом у ком су рођени, али то студија не помиње.
Друго, и што је још важније, приметићете да чланак каже: „Већина деце у студији била је из белих породица с високим приходима које су подржале њихову транзицију.” (Истакао аутор) Значајно је да докази јасно показују да родитељи који подржавају дете у уверењу да је погрешног пола заправо охрабрују дете да остане у том уверењу. Како пише Рајан Андерсон у својој књизи Када је Хари постао Сали:
„Постоје добри разлози да будемо озбиљно забринути због трансродно-афирмативног приступа лечењу родне дисфорије [када особа верује да је супротног пола] код деце, почевши од тога да она подстиче и промовише лажну дечју претпоставку. То умањује шансе да ће дете природно прерасти родно нескладну фазу развоја, као што је то иначе случај с великом већином деце.”
Андерсон затим наводи да упркос томе што неки научници оспоравају да се велики број деце враћа идентификацији с полом у ком су рођени:
„они који су поштени признају да је то истина. ‘Свака појединачна студија која је спроведена о овоме показала је исту ствар’, пише Џеси Сингал. „У овом тренутку постоје јаки докази да ће чак и многа деца с прилично тешком родном дисфоријом дугорочно одбацити то стање и осећати се пријатно у телу у ком су рођена.“
Он затим објашњава да када подржавамо дете у уверењу да је погрешног пола, то га може спречити да се поново поистовећује с полом у ком је рођен:
„Истраживачи су открили да је родни идентитет малог детета и ‘еластичан’ и ‘пластичан’. Може се променити током времена и реагује на спољне силе, укључујући одобравање или неодобравање родитеља, као и поруке из шире културе. То значи да третмани који потврђују трансродност могу довести до тога да нека деца истрају у трансродном идентитету иако би иначе кроз одрастање прихватила свој натални пол.”
Андерсон се затим фокусира на ефекат родитеља:
„Родитељи могу играти улогу у обесхрабривању уздржавања ако прихвате дијагнозу [родне дисфорије код детета] и план лечења који нуди клиника [која га потврђује у новом трансродном идентитету], пише Сингал. Прво, они постају ‘шампиони’ трансродног идентитета свог детета за наставнике и друге родитеље, и често постају заговорници трансродне идеологије уопште. Ови напори ће сигурно утицати на дететов осећај себе, рекао је један клиничар Сингалу. Ако дисфорија почне да бледи, дете се тада суочава с дилемом: или да се држи родног идентитета који му више не одговара или да каже родитељима, како је клиничар рекао: ‘Цео овај живот који си створио себи као заговорник тог начина живота, сад одједном не желиш више да будеш део тога.’ Школе и други чланови породице такође ће се укључити у процес транзиције, тако да ће и они морати да промене курс ако дете крене у детранзицију. Прерано започињање транзиције могло би стога ‘ограничити будуће могућности детета због друштвених и породичних трошкова враћања уназад’. Проблем се повећава када озбиљне медицинске процедуре ометају процес развоја детета.”
Андерсон затим закључује:
„Ток третмана који промовишу трансродни активистки је, укратко, самопојачавајући. Све што би подстакло дете да истраје у идентификацији као трансродно требало би да нас натера да застанемо, имајући у виду ризике и потешкоће својствене транзицији, и велику вероватноћу да се те потешкоће могу избећи другачијим током лечења. „Највећа доживотна корист“ долази од прихватања родног идентитета у складу с биолошким полом особе, каже др Хруз. „Свака интервенција која омета вероватноћу решавања неоправдана је и потенцијално штетна.”
Др Вилијам Мaлоун, чије речи наводи чланак AP news-a, примећује ову другу тачку. Он наводи „да рана друштвена транзиција пола може учврстити трансродни идентитет младе особе и одвести малолетнике на пут коначне медикализације, са свим ризицима и неизвесностима које то подразумева.”
Ето, све је речено. Студија која наводно оповргава ранија истраживања која показују да ће се огромна већина деце која пате од родне дисфорије вратити идентификацији с полом у ком су рођена не успева да испуни оно што обећава. Чињеница да је студија пратила децу само пет година као и да је углавном испитивала децу коју су родитељи потврдили у њиховом трансродном идентитету озбиљно поткопава закључке студије. Надајмо се да ће још више људи видети шта ова студија заправо показује и разгласити чињеницу да ће већина деце кренути у детранзицију ако не добију потврду свог уверења да су заправо супротног пола.