ЗАСТРАШУЈУЋЕ: „ДЕТРАНС“ МУШКАРАЦ ИЗНЕО ИСТИНУ О ПРОМЕНИ ПОЛА

Last updated on August 27th, 2022 at 07:45 am

У недавном чланку за Lifesitenews, Џонатон ван Марен пише да запањујући подаци нових анкета показују да се број младих који се идентификују као трансродни и даље вртоглаво повећава, а ми тек почињемо да стичемо јаснију слику о томе шта то значи када тинејџери и деца одаберу да крену путем који подразумева доживотну зависност од лекова како би остварили „транзицију“, тј. прелазак у други пол – или, како то трансродни активисти олако називају, „родну афирмацију“ (потврђивање рода).

Обратите пажњу на ову веома важну језичку нијансу – некада се говорило о промени пола, а сада треба да поверујемо да се људи морају подвргнути радикалним и често неповратним медицинским захватима приликом којих им одстрањују здраве органе, а затим да доживотно узимају хормоне како би свој спољашњи изглед уподобили унутрашњем осећају рода и тако „потврдили“ нови идентитет. Оваква зависност од фармаколошких средстава веома је згодна околност за фармацеутску индустрију, а као што је једна детранс особа рекла Мету Волшу у недавно приказаном документарцу, једно дете које крене у поступак промене пола током живота донесе 1,3 милиона долара тој индустрији.

Међутим, обману о „родној афирмацији“ све више разобличавају управо они који су и сами били њене жртве. Недавно је на Твитеру један младић (који се на Твитеру представља као TullipR) објавио своју исповест. Причу је ретвитовала и ауторка серијала о Харију Потеру, Џ. К. Роулинг, а овде је преносимо у целости.

Хтео бих свима да кажем шта су нам одузели, шта заиста значи кад је нешто неповратно и како та стварност изгледа за нас. Нико ми није рекао ништа од овога што ћу вам сада испричати.  

Немам никакав осећај у пределу препона. Могли бисте ме убости ножем, а ја не бих ни знао да сте то урадили. Читав тај део је отупео, као да је затрпан гранатом и није у стању да схвати шта му се десило, иако је прошло 4 године. Четири дана после операције покидао сам један шав, обећали су да ће га средити, преклињао сам их у имејлу да ми то среде, а они су ме уместо тога презрели. После ових година, поред моје нове вагине имам нешто што изгледа као да ми недостаје комадић меса, буквално изгледа као да ме је неко засекао. И даље неће да ми то поправе.   

Нико ми није рекао да ће ми остати корен пениса, да то не може да се уклони – што значи да вам буквално остане патрљак унутра који се помера. Кад узимаш тестостерон и кад ти се врати либидо, ујутру се пробудиш с тим патрљком, као да имаш дрвени пањ, али без стабла. Волео бих да је ово само шала. А ако узимаш тестостерон после операције, ризикујеш да ти унутар нове вагине израсту унутрашње длаке. Замислите да после свега треба још и да се бакћете с длакама које расту унутра? Какав избор… да узимаш тестостерон и будеш здрав, али и наказа, или да останеш бесполни евнух.  

То је нешто што се никада неће вратити и један од разлога зашто сам ишао на операцију. Моја жеља за сексом умрла је око 6 месеци након почетка хормонске терапије и у то време ми је било драго због тога, али сада, 10 година касније, схватам шта пропуштам и шта никад нећу добити назад. Јер чак и да имам жељу за сексом, моја нова вагина је тако узана и мала да не бих могао да имам однос чак и кад бих хтео. А кад користим мали дилататор, ту и тамо осетим понешто што више личи на бол него на задовољство.  

Једино задовољство које могу да осетим долази од простате која ми је померена унапред и умотана у жлезде из пениса, што значи да не могу да имам ни анални секс јер постоји ризик од даљих оштећења. А онда су ту и снови. Често сањам да имам оба пара гениталија, и у сну сам забринут што имам оба, питам се, зашто оба? Кажем себи да треба да се пробудим, јер знам да је то само сан. А онда се пробудим у кошмару који представља мој живот.  

У тим тренуцима амнезије док се будим, руком додирнем препоне очекујући нешто што је ту било 3 деценије, али више није. Срце ми на тренутак стане, сваки проклети пут. Онда је ту одлазак у тоалет. Треба ми око 10 минута да испразним бешику јер је веома споро, болно, а и зато што цурка помало без обзира на то колико се опустим, и онда све живо испрскам, а и ја будем мокар. И тако, након што се оперем, мало касније схватим да ми је доњи веш мокар – ма колико да сам се брисао, и даље цури помало скоро сат времена. Никад нисам помислио да ћу у 35. години ризиковати да смрдим на мокраћу куда год пођем.  

Сад долазим до тренутка када сам детранс (вратио се у свој биолошки пол – прим. прев.) и полако увиђам да је све ово трајно. Током транзиције, био сам опсесиван и нимало ми није било добро, не могу да верујем да им је било дозвољено да ми ово ураде, чак и поред свих црвених заставица упозорења. Нису ме чак ни питали да ли желим да замрзнем сперматозоиде нити да ли желим децу. У опсесивном, веома лошем стању у ком сам био, они су само климали главом и нису ми рекли реалност, како ће ми живот изгледати. И на крају, ту је дилатација, што је као нека демонска церемонија где се набијаш на колац[1] читавих 20 минута чисте агоније који те подсећају на сопствену глупост. А ово није ни половина свега што ми се дешава. И ово није кајање, ово је бол и бес. Ј**еш све који су допустили да се ово дешава.  

Како Ван Марен каже, док ово читате не заборавите да у овом тренутку у Америци, кроз овакве поступке пролази дословно на хиљаде деце. Хиљаде деце креће овим путем а да не знају ништа од овога. Хиљаде деце бира да упропасти своје тело док им други обећавају да ће их то усрећити. Хиљаде деце бира будућност сасвим лишену и полног задовољства и могућности да имају децу пре него што уопште могу имати представу чега су се одрекли.

Пошто је реч о тоталитарној идеологији, родитељи су уцењени да морају да подрже шта год ЛГБТ активисти кажу да је њиховој деци потребно јер им је речено да ће им дете извршити самоубиство ако не добије блокаторе пубертета, хормоне и операцију. Идеолози упућују децу како да говоре с родитељима и шта да кажу, нпр. да запрете да ће одузети себи живот. А онда школско особље, лекари и други родни „стручњаци“ кажу: „Боље је да имате живог сина него мртву ћерку“.

Да је све ово лаж говори нам и закључак новог извештаја Фондације Херитиџ под насловом „Блокатори пубертета, хормони супротног пола и самоубиства младих”, чији је аутор Џеј Грин:  

Спуштање законских граница како би се олакшало малолетницима да иду на медицинске интервенције промене пола без родитељске сагласности не смањује стопе самоубистава – штавише, по свему судећи то води до већих стопа самоубистава међу младима у државама које су усвојиле те промене. Уместо тога, државе треба да усвоје законе о родитељским правима који потврђују чињеницу да су родитељи првенствено одговорни за образовање  и здравље своје деце, и који захтевају да школски званичници и здравствени стручњаци добију дозволу родитеља пре него што пруже здравствене услуге, укључујући и лекове и „родно афирмативно“ саветовање деци млађој од 18. година. Такође би требало да државе пооштре критеријуме за преписивање терапија за промену пола, укључујући и подизање доње старосне границе за подобност.  

Нажалост, у свету је све више деце која под утицајем свеприсутне идеологије у друштву почињу да мисле да је узрок њихових адолесцентских проблема то што су „заробљени у погрешном телу“. Заварани олако датим обећањима о томе да ће им медицинска транзиција решити све проблеме, деца и млади упуштају се у често неповратне поступке, баш као и TullipR.

Како Џонатон ван Марен закључује, по свему судећи у будућности ћемо видети две ствари. Прво, повећане стопе самоубиства и суицидних помисли код младих, и то не зато што ти млади нису имали приступ терапијама промене пола већ управо зато што јесу. А друго, трансактивисти, који никад неће признати да уништавају нове генерације, за све ће окривити оне који се противе њиховом покрету, и тако створити зачарани круг.

Због тога је изузетно важно што све више храбрих детранс особа јавно иступа и објављује своје исповести, а ми их у томе морамо подржати и делити њихове приче. Заједно можемо срушити кулу лажи трансродних активиста и ЛГБТ екстремиста, и заштитити децу и младе, њихову будућност, репродуктивно здравље и будућу породичну срећу.

[1] Дилатација или ширење јесте процес који мушкарци који су прешли у женски пол морају често да раде како им се „неовагина” (нова вагина), будући да је направљена операцијом, не би затворила. (прим. прев.)