О ОВОЈ СЕДМИЦИ
Читало се Јеванђеље по Луки, о сину који је узео шта му припада и напустио оца, а онда страћио своје имање живећи блудно и развратно. Чувао је свиње код неког суровог газде, и није имао довољно до једе. И ударио се по челу, и вратио се кући, надајући се да ће га отац примити макар као слугу, јер није достојан да буде син, пошто се одрекао оца и кренуо путем блуда – а блудети значи лутати. И заблуда је од блуда као лутања.
Отац га је, међутим, с радошћу примио, и опет му је постао син.
Сви смо ми блудни и заблудели синови и кћери Оца небеског. Сви смо одлутали у далеку земљу. И свима нам предстоји повратак, кроз покајање.
БЛУД КАО УЗАЛУДНО ТРАГАЊЕ
Блуд је, по савременом српском писцу, Светозару Влајковићу, аутору, између осталог, сјајне књиге „Повратак изгубљеног“ (објавила је ИК „Бернар“) често само узалудан покушај потраге да се нађе смисао у међуљудским односима.
У телесности, чак и онај најдаљој од унутарја, телесности чисто спољашњој, крије се покушај да се допре до душе:„Детаљи, вештине, све то је споредно. Два тела покушавају да постану једно, најмање важан део сусрета са једном женом је онај телесни. Описи у књижевности, или приче сведока о томе какво је ово или оно тело, шта уме или не уме да ради, дело су маште која обликује стварност како јој одговара у недостатку истинске стварности која измиче јер тело, ма колико било стварно, чак стварније од све стварности за коју знамо, с обзиром да га у огромној мери поистовећујемо са нашим бићем, ипак је само посуда чији нам садржај, душа, остаје невидљив.“
Блуд је, иако телесан, потрага за нечим што је ван тела. Али, без Бога и пута Божјег, та је потрага узалудна.
ПРЕЉУБА: ИЗДАЈА КОЈА ЈЕ ПОСТАЛА НОРМА
Живимо у доба када је прељуба, издаја брачног друга, постала нешто уобичајено. И то је, по Влајковићу, страшно: „Данас брачна превара није грех, не урачунава се у разлоге за развод, ни за доделу деце једном од родитеља, не узима се низашта. Појам брачна превара за многе је готово комичан. Назовимо је прељубом, опет им је комично. Сва пракса указује да је промискуитет већинска појава, те да верни супружници постају изузетак достојан подсмеха. Живимо у доба разврата и изопачености. Само су чедни људи подвргнути искушењу брачне преваре. Мртваци варају, не трепнувши. За њих превара не постоји. Осим, да, осим ако их биће са којим живе изневери, па онда вичу, плачу, жале се. Дакле, варају други. Због тога је један привремени филозоф, наш савременик, изговорио слоган – пакао, то су други.“
И зато смо дошли довде – кад муж и жена нису верни једно другом, они ничему и никако не могу бити верни.
А онда почиње распад свега чега се дотакну.
И ми живимо, споља, а распадамо се, изнутра.
Да би се истински живело потребна је чедност као целомудреност, као чистота на којој почивамо.
ШТА ЈЕ ЦЕЛОМУДРЕНОСТ
Руски хришћански писац Гермоген Шимановски објашњава значај целомудрености. У апостолским списима и у списима Светих Отаца, под целомудреношћу се најчешће подразумева чистота од сваког телесног грешног оскрнављења, а такође и здравље ума и душе. У њиховим списима, целомудреност се означава грчком именицом „ησωφροςυνη“. Ова реч је првобитно означавала разборитост или разум (в. 2. Мак. 4; 37, Дела ап. 26; 25 и 1. Петр. 4; 7), здраво размишљање, здравоумље, премудрост у животу и речима. Целомудреност је „потпуна мудрост, колико умна, толико и морална.“
Према својој етимолошкој грађи, грчка реч ‘целомудреност’ указује на здравље, неповређеност, јединство и, уопште, на нормално стање унутрашњег духовног живота хришћанина, на целовитост и чврстину личности, свежину духовних сила, на духовну усклађеност унутрашњег човека.
Према одређењу Светог Григорија Нисијског, „целомудреност је, заједно с мудрошћу и разборитошћу, добро усклађено располагање свим душевним кретањима, хармонично дејствовање свих душевних сила.“
Целомудреност је оно што чува човеков дух од његовог утапања у тело. То је самоочување људског духа, без којег човек постаје телесан и животињски и губи све што је човечије.
ШТА ЈЕ РАЗВРАТ
Као супротност целомудрености, појављује се стање разврата и развраћености душе. Целина личности је разоткривена, избачене су (испољене) све ниске потребе и похоте тела, док је душа затрпана и преплављена телесним, страственим и грешним. Развратан човек као да је окренут наопачке, бестидно износећи напоље оно што је најсрамније. Уместо стидљивости, овде се појављују бестидност и цинизам. Бестидност указује на исквареност и трулежност (руски и црквенословенски: тленност) душе. У развратном човеку се задржава само маска човека, јер дух постепено умире и гаси се. Реч ‘тленност’ (срп. „трулежност, пропадљивост“) потиче од словенске речи „тло“, која означава дно, тло, основу. Отац Павле Флоренски даје овакво тумачење: „Жито је иструлело до дна“, тј. у потпуности, колико год га је било. Очигледно је да се руски глаголи ‘тлет’ и ‘тлит’ односе на процес труљења, уништења које допире до самог темеља ствари, до земље. У таквом случају, ‘трулежност, распадање’, рус. „растленние“ означава или потпуно распадање тј. уништавање душе до краја, до дна, или, што је правилније, као и „разврат“, означава исквареност темеља човековог бића, последњи степен искварености, растројеност, распад личности, поткопаност, разбијеност, расејаност духовног живота, његову уситњеност, стање мучне непостојаности; другим речима, то је „распад личности који почиње и пре геене, њено расецање грехом (в. Мт. 24; 51 и Лк. 12; 46).“
ВАРЉИВЕ ЖЕЉЕ И НАША СУДБИНА
Стари (грешни) човек пропада у варљивим жељама (Еф. 4; 22), тј. страстима, за које обично живи човек када угађа самоме себи. „Егоистични живот у самоугађању и страстима разлаже, исцрпљује и прождире човекову природу. Ово се посебно односи на телесне грехове. „Остали грехови“, каже св. Атанасије Велики, „наносе штету једино души, док развратник расипа и уништава и тело, исцрпљујући душевну и животну силу.“
Према речима преподобног Јефрема Сиријског, „греховна пропадљивост служи уништењу јер, прикривено продирући у дубину, ствара неисцељиву трулеж у природи која изгледа као незнатна али постаје необухватна јер, слично квасцу, шири своје дејство од ногу до главе.“ Човечију душу не кваре само телесни грехови, него и среброљубље, славољубље, завист, мржња, гнев, дрскост, каменосрдност, лаж, зеленаштво, заборављање Бога и свако друго зло које Бог ненавиди.
Будући освештани у живототворној купељи св. Крштења и очишћени од сваке нечистоте древне заразе, хришћани су храмови Божији (в. 1. Кор. 3; 16–17) које нико и ништа не би требало да квари и скрнави. „Ми смо“, каже свештеномученик, епископ картагински Кипријан, „откупљени по веома високој цени – крвљу Господа Исуса Христа Који је ради нас пострадао. Призвани смо да се потчинимо вољи свог Искупитеља у свим видовима свог служења Њему, прослављајући и носећи Господа у чистим душама и у неоскрнављеном телу.“
Уобичајено је да се врлина целомудрености супротставља телесном и раскалашном животу. Тада се назива чистотом целомудрености или чистотом душе и тела. Под целомудреношћу се, међутим, не подразумева само морална чистота душе и тела. „Целомудреност је уздржавање и надвладавање свих похота борбом.“
А ДАНАШЊИ ЧОВЕК?
А данашњи човек као да не жели да буде нормалан. Потонуо је дубоко, и тоне још дубље, надајући се да ће стећи неко забрањено задовљство више. Сада тоне у „виртуелне светове“, у „метаверзум“ у коме ће сретати дигиталне авети, своје и туђе, и обитаваће као у грчком аду ( ад значи „невиделица“, земља сени и привида ), све до физичке смрти, када ће се суочити са Животом Који је Бог, и схватити колико је промашио. Ако се не покаје. А покајање је свецело обраћање људског бића Бићу Које га је саздало и искупило, дарујући му, само ако то жели, вечни живот.
Пут је, као и онда када је Христос испричао причу о блудном сину, сећање да имамо Оца Који је на небесима – и да треба да Му се вратимо. А Он ће, ако смо искрени, примити сваког повратника, и опет га уврстити међу Своју децу. Веће радости нема и не може је бити.