Last updated on April 7th, 2021 at 10:01 am
Др Миша Ђурковић, Вања Мацановић и др Ирена Ристић о случају Алексић
Услед несрећних дешавања у чувеној београдској школи глуме, последњи „Утисак недеље“ у јануару био је посвећен теми сексуалног насиља и питању да ли је потребно увести сексуално образовање у школе да би деца научила да препознају опасности и заштите се. Ова тема важна је за сваког родитеља и дете у Србији, а пошто су се у емисији госпође Бећковић очекивано чула дијаметрално супротна мишљења, ни прилично дуга емисија (1:56 мин) није била довољна да се објасни проблематика питања и изнесу ставови, нарочито конзервативне стране (коју је представљао др Миша Ђурковић), стога прилажем свој коментар на питања којих су се водитељка и гости дотакли.
Нећу анализирати сваку реченицу већ само оне најупечатљивије – а и њих је било поприлично.
Како прекорити „једног од њихових“?
Након што је признала да „сви ми који смо били укључени у систем уметничке продукције некад у животу… смо заправо имали информације шта су и на који начин се један третман деце проглашава за метод и да смо на неки начин преузели одговорност да то не проблематизујемо снажно, активно, и да томе не приступамо озбиљно“, др Ирена Ристић, ванредни професор на ФДУ, није одговорила на питање водитељке о томе шта је требало да раде сви они који су знали шта се дешава у поменутој школи, зашто су ћутали, да ли су кукавице, да ли нису схватили о чему се ради и слично, већ је пребацила лопту на питање „приватизације“ и приватних школа глуме, балета итд. Као што смо чули касније у емисији, кад је било речи о спорном садржају образовног пакета, чије је увођење у школе спречено 2017. године, госпођи Ристић није проблем да породицу прогласи за најопасније место у друштву, да сваку особу блиску детету види као потенцијалног предатора ког треба уклонити из породичног окружења на једну реч детета, али јој је проблем да лично реагује у случају учитеља глуме за кога сви знају већ деценијама да има упитне наставне методе које су у најмању руку агресивне, а можда и насилне на више начина.
Питам се шта би госпођа Ристић урадила када би чула да је нпр. господин Ђурковић викнуо на научну сарадницу у Институту чији је директор, или јој се обратио увредљивим речима („цицо, мацо, куцо“, примери које је сама навела), правдајући се да је то најбољи начин да младој колегиници помогне да изради квалитетну дисертацију и мотивише је да истраје у свом научном истраживању? Просто да се човек запита да није прави разлог ћутње и неделовања то што је господин Алексић особа управо из њених либералних кругова, из света глуме, па зато није било пожељно упирати прстом у „једног од њихових“?
Да смо увели образовни пакет, данас не би било насиља?
Родитељ је примарни едукатор детета, што је и логично. Родитељи су прве особе у дететовом животу од којих оно усваја обрасце понашања и вредности, и они имају право да одлучују какве вредности и веровања ће њихова деца учити и усвајати чак и кад изађу из окриља родитељског дома и крену у школу, где добијају и друге узоре и ауторитете. Подсетила бих читаоце на савете развојних психолога и неуролога који се једногласно слажу у ставу (научно доказаном) да се до 7. године живота одигра највећи део развоја личности и карактера детета, као и да у том периоду и сам мозак највише порасте. Имајући то у виду, сасвим је јасно управо оно што је господин Ђурковић више пута поновио: родитељи имају најважнију улогу у едукацији свог детета и они треба да га припреме за опасности и изазове с којима ће се срести у свету и пре поласка у школу, и након тога.
Да би дете дошло родитељима и рекло да га је „учитељ позвао у кабинет и унео му се у лице“ (пример госпође Бећковић), оно прво треба да има изграђен однос поверења с родитељима (а то се гради од рођења и нема везе с предметима у школи), а затим, већ треба да је у породици научило, тј. усвојило обрасце понашања и концепт личног простора јер се ни то не може тек тако научити у школи. Разговор о тој теми на часу представља допуну онога што је дете понело из породице, као и потврду онога што је усвојило од родитеља: шта значи поштовати друге и њихову приватност и лични простор, као и поштовати себе, и штитити свој лични простор од других. Дакле, није ништа спорно у обради конкретно те теме на часу, али то се свакако може урадити кроз лекције са учитељицом или разредним старешином, или на радионици са школским психологом – и то нема везе са онаквим сексуалним образовањем о коме је било речи у емисији и које подразумева индоктринацију деце родном и трансродном идеологијом, као што је то био случај с поменутим образовним пакетом.
Ђурковић: Потребно је најпре едуковати родитеље
Међутим, сасвим је друга ствар то да ли родитељи знају какве опасности прете деци – опет се враћамо на констатацију господина Ђурковића да је најпре потребно едуковати саме родитеље! Гости су се сложили да ријалити програми представљају лош узор за децу. „Али деца то виде зато што њихови родитељи гледају те програме!“ Тако је, слажем се. Хајде онда да заједно покренемо једну велико општенародну и општеграђанску иницијативу и извршимо притисак на надлежне да забране емитовање тих програма дању – имамо позитиван пример како је то решено у Шпанији, као што је господин Ђурковић рекао. Затим, хајде да едукујемо родитеље на родитељским састанцима или радионицама у школи где ћемо им објаснити зашто не треба гледати те програме, или бар нипошто пред децом (не можемо одраслим особама прописивати шта да гледају), зашто не треба давати мобилни телефон са интернетом деци млађој од 12 година (у складу с препорукама психолога) и, најважније од свега, какве опасности прете деци управо на интернету.
Образовни пакет – проблем или решење?
Госпођа Ристић сматра да је највећа грешка и да је „застрашујуће“ то што образовни пакет није ушао у наше школе пре четири године, па чак иде и дотле да тврди да се насиље у школи глуме не би десило („ми данас не бисмо имали овај екстремни случај оптужбе“) да су деца у школи научила садржаје пласиране путем тог пакета. Подсетићу да је пре четири године млада глумица која је пријавила злостављање имала 21 годину, и увелико било на студијама, а не у основној или средњој школи, где би могла да усвоји садржаје образовног пакета. Тачније би било рећи да би едукација о насиљу помогла другим генерацијама деце да препознају насиље. Но, на страну то, ваљало би да нам неко (госпођа Ристић, ауторке образовног пакета…) објасни како то тачно деца уче да препознају насиље и реагују на њега тако што им се говори о оралном сексу, лезбејском кондому, мастурбацији и истополној привлачности (стр. 346-348 образовног пакета).
Ако у школи неколико лекција посветимо причи о насиљу и начинима заштите, макар оне биле осмишљене на најбољи могући начин тако да се постигне консензус и конзервативних и либералних струја у друштву, то опет нипошто неће бити довољно да заштитимо децу ако пре тога ми, родитељи, не причамо с њима о опасностима и не успостављамо однос поверења с децом. Школа у најбољем случају може да буде само допуна – знамо сви да учитељи често говоре да они нису ту да васпитају нашу децу већ да их образују (што је апсолутно тачно). Исто тако, они не могу да заштите нашу децу ако их пре тога ми нисмо припремили, а нарочито не ако смо им ми дали мобилне телефоне на којима у два клика могу да дођу до порнографије, ако им не говоримо да не треба да се снимају и сликају и постављају такве материјале на интернет, ако им дозвољавамо да без ограничења гледају ТВ и играју игрице, и ако им дозвољавамо да одлазе на спавање с телефоном и притом немамо појма до када су били будни и какве садржаје су претраживали на интернету.
Даље, госпођа Ристић каже да је овај преко потребан образовни пакет заустављен само због тога што наша „екстремно патријархална средина није могла да допусти да родитељи или наставници разговарају с децом о могућим различитим сексуалним опредељењима“, што није сасвим тачно. Можда ми госпођа Ристић неће веровати, али ја сам с ћерком када је имала 5 година већ разговарала о томе (сасвим случајно, тема се наметнула јер деца чују и виде свашта) и нисам избегла одговор нити јој рекла да то не постоји. Али – једно веома важно али – нисам јој то ни представила као нормално и пожељно, и нешто чему треба тежити, што је управо циљ поменутог образовног пакета, као и других програма сексуалног образовања у САД које финансира Планирано родитељство или иза којих стоје Америчка унија грађанских слобода (American Civil Liberties Union – ACLU) и Савет за информације о сексуалности и образовање Сједињених Држава (Sexuality Information and Education Council of the United States – SIECUS).
Ми не држимо децу под стакленим звоном, нити живимо у илузији да она неће чути за хомосексуалност (с обзиром на прописане квоте о заступљености хомосексуалне „мањине“ у холивудским продукцијама, то је и немогуће), али као родитељи имамо Уставом загарантовано право да децу васпитавамо у складу с нашим моралним вредностима и уверењима – то је и разлог зашто образовни пакети, у облику у ком су нам понуђени, нису и никад неће бити прихватљиви.
Образовни времеплов госпође Ристић
До краја емисије нисмо чули објашњење госпође Ристић како је увођење образовног пакета конкретно могло да спречи случај злостављања у школи глуме. Дакле, не мислим уопштено, шта су теме и примери које деца треба да науче, попут оних које је навела да се обрађују код ње на факултету, већ конкретно – како је увођење образовног пакета у ком се управо теме које је навела не помињу, могло да спречи оно што се десило глумици која, осим ако не поседује времеплов, не би могла ни да има такво образовање у школи.
Тешко ми је да поверујем да девојка која дође на факултет не може да препозна прогањање онако како га је госпођа Ристић описала: слање порука са сексуалном конотацијом, дахтање, слање слика с плаже и слично. Због нечега што се зове стид и што нам је урођено, сви ми, па чак и веома мала деца, инстинктивно осетимо нелагоду ако смо изложени таквом понашању других, и веома добро, чак и ако нам то нико никад није рекао, знамо да ту нешто није у реду. Нагонски осећамо да треба да се удаљимо од такве особе, да тај неко нешто жели од нас што ми не желимо да дамо. Управо је пример који је навела госпођа Вања Мацановић одличан показатељ онога што родитељ треба да уради: да разговара с дететом и постави му конкретна питања: „Да ти је тата твоје другарице послао такву поруку, шта би ти урадила?“ Треба ли још једном да поновим? Најпре треба едуковати родитеље! Додуше, то је и госпођа Ристић такође признала рекавши да нам је потребна едукација читавог друштва – хајде, дакле, да почнемо од родитеља и наставника, затим да пређемо на ријалити програме и естраду, а потом и да заштитимо жене од сексуализације и објективизације у порнографској индустрији. Можемо ли сви да се сагласимо око тога?
Шта је важније за дете: родитељ или институција?
Не знам да ли госпођа Ристић има децу, тј. да ли је искусила шта значи бити родитељ. Нешто ми се чини да није, јер да јесте, никада не би могла да каже да нека институција у држави може да буде важнија од родитеља, нити да господина Ђурковића оптужи за релативизацију због тога што инсистира на улози родитеља у животу њихове деце. Но, такав став се већ одавно чује из либералних кругова који покушавају да нас убеде да наша деца припадају држави и да држава боље од нас зна шта је нашој деци потребно.