Last updated on April 7th, 2021 at 10:02 am
Како родитељи треба да разговарају с децом о овим темама?
Чини ми се да велики проблем представља неупућеност родитеља у то како разговор о сексуалности треба да изгледа. Вероватно сви зазиру од тога јер мисле да деци треба дати техничка упутства за полни однос и ићи у детаље због којих не знам коме би било непријатније, родитељу или детету. Међутим, то није тачно.
Прво морам да приметим да то не треба да буде разговор о „сексу“ и „сексуалности“ већ о полности, о томе одакле долазе бебе (то питање јавља се код веома мале деце), како настају и слично. Мислим да је важно инсистирати на изразима као што су „вођење љубави“ и „полни однос“ (у разговорима са старијим основцима), јер то подразумева дубљи однос између две особе, постојање емотивне везе и трајну посвећеност, док „секс“ имплицира краткотрајни сусрет, има призвук неважности, успутног спајања, емотивног невезивања, непостојања узајамне одговорности и уопштено доводи до тога да се полни однос олако схвата. Стога, ако би се једног дана уводио предмет у школу, требало би га назвати „Образовање о браку и породици“ или „о браку, породици и полности“ јер се само на такав начин полном односу придаје значај који он треба да има као најдубљи и најузвишенији начин спајања двеју особа и исказивања љубави.
Друго, родитељи не треба да дају техничка упутства већ да од малих ногу, прилагођено узрасту и психичкој зрелости детета, говоре о љубави између маме и тате, врстама љубави (према другарици, тетки, васпитачици, играчки…), поштовању и вредновању свог тела (пазимо да буде здраво, водимо рачуна о хигијени, не дозвољавамо да нас други пипкају, не показујемо те делове тела другима…) и поштовању и вредновању туђег тела, као и личности (није лепо тући друге, називати их ружним речима, не би волео ни да теби то неко уради…).
Треће, слажем се с госпођом Бећковић да су нас наши родитељи углавном упозоравали на „непознате чике“, и ми то такође говоримо данас и нашој деци, али мислим да је сада већини родитељима јасно да деци треба рећи да им се обавезно повере ако примете да су наставник клавира или наставница енглеског урадили нешто неприлично. Штавише, ни то није никаква филозофија јер је логично да се родитељ интересује шта му дете ради на приватним часовима, па чак и да захтева да присуствује часу. Када би ми неко од почетка категорички рекао да не жели више никад да ме види, а да треба годинама да ради с мојим дететом, као што је то био случај у тој чувеној школи глуме, сви родитељски аларми би ми се одједном упалили јер то просто није нормална, здраворазумска констатација једног учитеља.
Децу НЕ доносе роде
Не знам за либералне кругове, али међу мојим пријатељима који имају децу не знам ни за кога да је деци говорио да су их донеле роде. Штавише, не сећам се ни да су нама родитељи то говорили. Драган Лаковић и Колибри били су неизоставни део одрастања и нас и наше деце, и ми заједно с децом певамо да „браћу не доносе роде већ их рађају мајке“. Ту је и једна дивна песма новијег датума, која почиње следећим стиховима: „У љубави нежној када се споје, мушкарац даје своје, жена своје“. Мислим да је наша ћерка имала три или четири године када смо први пут поменули да беба настаје када се споје татина семенчица и мамино јајашце, што је имала прилике и да види у анимацијама на Јутјубу у којима је приказано зачеће и прве недеље ембрионалног развоја. Сада јој је шест година и још увек није питала како та семенчица доспева до јајашцета, а ми се придржавамо савета психолога: одговорити на питање, али не ићи превише у детаље, докле год дете то не затражи, и одговор увек прилагодити узрасту детета.
Она је у вртићу видела да дечаци имају нешто другачије од девојчица (пошто су тоалети заједнички), на шта ми нисмо одговорили „Ћути, не помињи то, то је срамота“, по речима госпође Ристић, већ смо нормално констатовали да се дечаци и девојчице разликују и да је то у реду.
И док нама, конзервативцима, спочитавају да не говоримо с децом о „сексу“, с друге стране, управо сам од неконзервативних и либералних пријатеља и познаника чула коментаре да деци не треба разбијати илузије о Деда Мразу, Зубић Вили и сличним измишљеним бићима, и да им треба им рећи да је „Џеки отишао на село“ а не да га је прегазио аутомобил. „Не треба им одузети чаролију и машту“, кажу они. Хм, значи сад је проблем што деци говоримо истину? И да се разумемо, наше дете зна да Деда Мраз не постоји, да је тај лик искривљена слика Светог Николе, који је за живота остављао дарове људима којима је била потребна помоћ, па се због тога касније говорило да Свети Никола доноси поклоне (у Немачкој и дан-данас родитељи дарују децу на Св. Николу), али да те дарове заправо купују родитељи.
Нове опасности на које треба припремити децу
Већ сам се дотакла примера који је навела госпођа Мацановић (тата другарице тражио од девојчице да му пошаље своју слику). Овде је реч о новим опасностима које су се намножиле због све шире употребе друштвених мрежа и модерних средстава комуникације (мобилни телефони с камерама). И опет морам да се сложим с господином Ђурковићем који каже да је много потребније едуковати родитеље јер су они махом несвесни опасности које прете деци путем интернета. Саветујем да родитељи погледају документарни филм Документарац о опасностима друштвених медија (Social Media Dangers Documentary) који говори управо о тим опасностима, а даје и одличан пример родитеља који су узели ствар у своје руке и кренули у одлучну кампању да заштите своју децу.
Родитељи су направили лажан профил девојке од 15 година на друштвеним мрежама. Било је потребно само сат времена да „малолетну девојку“ контактирају први сексуални предатори – одрасли мушкарци. Следећи пут, направили су налог девојчице од 11 година – за само један минут њену фотографију „лајковао“ је мушкарац коме је на профилној слици мушки полни орган, а након 1:40 минута пристигле су и прве поруке.
С потребом да се одрасли едукују сложила се у суштини и госпођа Мацановић рекавши да правник или секретарица у школи нису довољно обучени да реагују у случају да дете пријави сексуално злостављање. Она исправно примећује да у школи не постоји ни списак правила о понашању, облачењу и слично – слажем се и пружам пуну подршку доношењу тих правила. Верујте ми, тим правилима ћемо опет више едуковати родитеље него децу јер су родитељи ти који дозвољавају да деца одлазе у школу неприкладно обучена (и не виде никакав проблем у томе).
Када треба почети да разговарамо с децом о овим темама?
Као што је и господин Ђурковић рекао, и као што сам горе навела у личном примеру, с децом треба разговарати о полности откако се код њих јаве прва питања и то није један разговор (где наводно треба да дамо детету упутства за секс) већ низ разговора о телу, љубави, личним границама итд. Сасвим је друго питање када школа треба да се бави тим питањем – и то заиста треба да буде на мало старијем узрасту, а не у вртићу и нижим разредима. Притом, морам делимично да се оградим и да напоменем да одговор на питање „Када разговарати“ зависи од тога шта то тачно желимо да учимо децу и да им кажемо о сексуалности, тј. полности.
Ако је то садржај образовног пакета (мастурбација, анални секс, орални секс…), онда њему или уопште није место у основној школи, или деци треба рећи да све то постоји (кад те теме једном искрсну у разговору), и притом им дати неоспорне медицинске чињенице о ризицима таквог понашања.[1]
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
УТИСЦИ О „УТИСКУ НЕДЕЉЕ“ (ПРВИ НАСТАВАК)
УТИСЦИ О „УТИСКУ НЕДЕЉЕ“ (ТРЕЋИ НАСТАВАК)
[1] Видети: You’re Teaching My Child What?: A Physician Exposes the Lies of Sex Ed and How They Harm Your Child, Miriam Grossman M.D., Regnery Publishing, 2009.