Соња је имала 16 година када су јој сви помогли приликом транзиције (преласка у супротни пол). Нико је није испитивао и њени пријатељи и породица мислили су да је срећна.
Прошло је неколико година, она сада има 23 године, али нема дојке, нема јајнике, нема материцу, и нема своје име у документима.
Једина се није променило то што осећа све израженије проблеме с менталним здрављем.
Сада се не идентификује као мушко, али нико не жели да јој помогне.
И она и њена породица осећају се очајно и усамљено у овој ситуацији.
Са изузетком измишљеног имена, прича је истинита, и једна је од стотину и стотину сличних прича које све чешће излазе на видело и које можемо пронаћи на страници групе родитеља AMANDA.[1] Многе породице суочавају се с такозваном убрзаном дисфоријом или родном дисфоријом са брзим почетком код своје малолетне деце, која се идентификују као „транс” или „небинарна”. Необично је то што се све то наводно јавља изненада.
Родитељи желе најбоље својој деци, али се налазе у недоумицама и страховима које нико уместо њих не решава. Адолесцентима који се не идентификују са својим биолошким полом као једино решење нуди се упућивање у институте за LGBT особе, о чему они не обавештавају своје родитеље, или у Јединицу за џендер или транссексуалност и родни идентитет, где започињу процес транзиције. Тамо им кажу да имају право да узимају хормоне. Ни у једном тренутку их није брига за порекло деце или њихово ментално стање.
Медицинским радницима и психолозима су везане руке или једноставно не желе да се супротставе овој родној диктатури. Малолетницима је дозвољено да узимају хормоне и да се подвргавају операцијама при чему им се не предоче потпуне информације о могућим узроцима због којих се малолетници могу осећати нелагодно у свом телу.
Многи адолесценти који не осећају подударање са својим биолошким полом имају и низ менталних болести: поремећаје у исхрани као што је анорексија, затим ниско самопоштовање, гранични поремећај личности, депресију, аутизам, или су покушали самоубиство, или су се самоповређивали. Постоје и случајеви деце која су претрпела сексуално злостављање или не прихватају своја тела и били су жртве малтретирања. Има чак и оних који имају високе интелектуалне капацитете али тешкоће у социјализацији.
Последице које овај процес промене пола може имати за малолетнике страшне су и доживотне. То је пут с ког нема повратка.
Драстичан пораст броја адолесцената који траже промену пола јасно је знак да је реч о друштвеној зарази, да је то резултат информација које до њих стижу преко друштвених мрежа, од групе пријатеља, па чак и из едукативних центара. На пример, у Мадриду, Јединица за родни идентитет забележила је пораст од 500% захтева за услуге између 2017. и 2019. године, већином од веома младих девојака. Али као и свака светска мода, друге земље су већ испред Шпаније. У Великој Британији ово повећање износило је чак 4000% између 2009. и 2018. године.
Морамо бити буднији него икада како бисмо спасли децу из канџи овог идеолошког монструма.
Јасно је да је транссексуалност код малолетника мода, али физичке и моралне ране те моде остају заувек обележене на деци.
Више информација о штетности родне идеологије можете пронаћи у мојој књизи „99 одговора на родну идеологију. Водич од адолесценције са хришћанске перспективе. Контакт: beatrizmf@asociaciónlibertas.es
[1] https://mailchi.mp/5acd9b943493/lo-que-cuentan-las-familias