У последње време, прва асоцијација коју људи имају кад се помене реч „ауторитет“ јесте негативна. Али – свидело се то вама или не – ауторитет је свеприсутан: у породици, школи, суду, цркви и нацији уопште. Ниједна од ових структура не би могла да функционише без ауторитета. Штавише, без ауторитета, ове групе не би биле структуре, већ само конгломерати особа. Неко је „главни“ и „доноси одлуке“ – дакле, тај неко има „ауторитет“.
Према мађарском филозофу, историчару и политичком теоретичару Томасу Молнару (1921–2010), ауторитет је нешто што је изворни део људске природе. Ми следимо ауторитет јер он дотиче „већ постојећи пристанак срца“.
Све је засновано на идеји да ниједна група људи не може постојати без ауторитета. Аристотел, Цицерон, Тома Аквински и други: сви се слажу да се људи не удружују само из нужде, већ да је друштвеној природи човека тежња за нечим „вишим“ урођена и својствена – и да се то узвишеније, „опште добро“ може постићи само путем друштвене структуре у којој постоји ауторитет.
Фасцинантно је да непријатељи ауторитета, којих има много, користе политичка средства како би уништили структуре у којима се људска бића друштвено развијају.
На првом месту, то је породица.
„Заиста, највећи терет напада на ауторитет концентрисан је у породици, где будућа одрасла особа и грађанин долази до рационалне реализације једне мале реплике општег добра, што је модел институција које ће представљати етапе за све његове касније грађанске поступке“, пише Молнар. Породица је школа ауторитета у којој родитељи воде децу у одрасло доба. (Упор. стр. 96)
Основна претпоставка непријатеља породице и ауторитета јесте да ће се дете, неометано казном и ограничењима, развити у нешто добро, као и да ће развити само најбоље стране свог карактера.
„Човек је рођен слободан, али посвуда лежи у ланцима“, рекао је Русо, обележавајући једном заувек антиауторитарни став. „Једина прилика да се ова цивилизација преобрази у утопију била би, пре свега, могућност да се ослободи дете, то биће које је још увек могуће обликовати, да га ослободимо ограничења“, пише он даље. (Упор. стр. 97)
„Према овом становишту, идеално би било да се породица ограничи на два партнера за размножавање и на улогу мајке као хранитељке у раном периоду, након чега дете одлази у заједничко (државно) обданиште и школу.“ (Упор. стр. 97)
Оваквом национализацијом детета, његова послушност према родитељима била би пренета на државу, чиме би држава добила моћ и контролу над појединцем чак и у каснијим фазама развоја.
Једино супротстављање оваквој национализацији детета може потећи само из породице, где деца могу на природан начин доживети везу између ауторитета и љубави, послушности и тежњи ка добру, и где се – да цитирам Густава Зиверта – живи одважност и очување.
Ипак, породици је потребна држава, признаје и Молнар.
„[Овај антиауторитативни развој није] ни грешка породице ни кривица државе (не можемо, наравно, превидети грешку државе, која се покорава макар вољи законодавног тела када доноси законе против породице, као што је закон о абортусу), већ пре можемо говорити о недостатку сарадње свих главних карика у мрежи ауторитета, о несарадњи таквог обима да би се могло рећи да је контра-аутентичност настала на местима где се ауторов континуитет легитимно очекивао.“ (Упор. стр. 98–99)
Породица не може опстати и цветати без структура друштва – и државе. Али ова веза нуди пре свега прилику: породица може да интервенише у структурама и на тај начин да преобрази државу и од ње направи породичну структуру, као што је већ успешно спроведено у неким европским земљама, попут Мађарске. Ако држава заузврат води породичну политику, настаће синергија од самог језгра друштва све до великих свеобухватних структура које чине истинску нацију.
Молнар је желео да тежи овом моделу и да га, без икакве утопијске самодовољности, предложи као решење за савремено одсуство ауторитета.