Last updated on January 21st, 2021 at 12:13 pm
Позивање на телесну аутономију вероватно је најчешће коришћен аргумент за оправдавање абортуса (то је оно кад узвикују „Моје тело – мој избор”), чиме се жели истаћи да нико не може да натера жене да се с њиховим телом дешава нешто што оне не желе (нпр. да у њему расте ново људско биће). У суштини, и сви ми који заговарамо право на живот у потпуности се слажемо с тим да нико не сме да вас присили на неки медицински третман или било шта друго (тетоважу, ампутацију, па чак ни на шишање) уколико ви то не желите.
Дакле, свако има право да одлучује о свом телу.
Међутим, кад је трудноћа у питању, не можемо говорити само о телу жене већ и оног бића за које ће процес абортуса значити стопостотну смртност, а уколико се деси да оно ипак преживи (дешава се и то), абортус се сматра – неуспелим. Дакле, захват неуспео – оба пацијента жива.
Осим тога, то биће се није створило у жени само од себе (не питавши је за дозволу – и тај аргумент сам чула), већ је у огромној већини случајева ту доспело након одређене активности која доводи управо до размножавања, тј. стварања новог живота.
Светска пандемија вируса корона разобличила је аргумент о телесној аутономији, и доказала да сви ми веома често правимо уступке и сасвим свесно се одричемо дела телесне аутономије – ради неког вишег циља. Код трудноће (присталице абортуса рекли би само оне „жељене”) како бисмо донели дете на свет, код инвазивног лечења (нпр. хемиотерапије) како би нам спасли живот, чак и по цену да изгубимо косу.
У случају пандемије, пристали смо да нам здравствени и државни ауторитети диктирају како ћемо се понашати (2м одстојање, нема грљења, љубљења…), шта ћемо носити (маске, рукавице), када ћемо излазити, колико далеко од пребивалишта ћемо се удаљити, чега ћемо се привремено одрећи (путовање, шишање, спорт, шетња, слава, Васкрс, шопинг, позориште – чак су и редовни лекарски прегледи и контроле отказани), итд. Неко би рекао – добро, све је то урађено да бисмо заштитили здравље. Тако је, само, нико нас претходно није питао да ли пристајемо на те мере – не заборавите, многи су остали без посла, многима је исплаћен минималац. Нико те грађане није питао да ли пристају на такве мере да би сачували здравље.
Зашто наглашавам то да нас нико није питао?
Веровали или не, присталице абортуса заснивају аргумент о телесној аутономији управо на пристанку: жена је пристала на полни однос, али не и на трудноћу, она није „дала дозволу” фетусу да јој се настани у телу, он је ту доспео „без питања.”
Деца још у основној школи уче о томе како се размножавају биљке, животиње и човек. Полни однос води ка стварању потомства и продужетку врсте. То је опште позната и доказана научна чињеница. Кад жена затрудни, репродукција се већ одиграла. Абортусом она неће од трудне постати нетрудна већ, нажалост, мајка мртвог детета.
Ако смо спремни да ради нашег и туђег здравља пристанемо на веома рестриктивне мере и такорећи кућни притвор за време пандемије, а можда и у великој мери измењен живот након ње, зашто не бисмо начинили одређене уступке телесној аутономији и кад је у питању живот апсолутно невиног, и истовремено јединственог и непоновљивог људског бића које се налази тамо где би требало да је најбезбедније – у мајчином стомаку.