ТАЛ БРУК (1945–2021): БАБИНО УЧЕЊЕ

Наш живот са Бабом је ускоро кренуо устаљеним током. Ми, следбеници са Запада, ишли бисмо на јутарњи даршан (предавање), саслушали неколико Бабиних речи и затим одлазили кући до поподневнога даршана. Веровали смо свакој речи коју би Баба рекао, и свакој маленој интуицији, сну, или психичком искуству које је неко од нас имао.

Почетком маја, Баба нам је, за две недеље, омогућио десет разговора. Неко га је питао о садханама (духовним вежбама) и Баба је одговорио: „Постоје многе методе. Један је џапа. Изабери име Божје; које год име узмеш, оно је и моје име: Рама, Кришна, Шива, Баба – сва та имена. Тада затвори очи, седи у тишини и са бакти (побожним поштовањем) призивај Бога.

Други метод је дхјана, усредсређење, са обликом или без облика. Седи на поду у тихом углу позади, са ногама у падма асани (пуни лотос или половични лотос-положај.) Гледај право преда се, усредсреди се на врх свог носа. Тада се концентриши на неко од обличја Божјих. После извесног времена постаћеш неко од тих обличја.

За медитацију без форми, користи пламен – ђоти је светлост, симбол Бога. Замисли пламен између веђа. Нека тај пламен спали сваку врсту мржње, гнева, егоа, љубоморе и нека испуни тело. Држи главу усправно, од дна кичме нагоре”. Баба је сишао доле и ставио ме у медитациони положај, који је било напорно држати. „Кад очишћење дође, енергија која се зове кундалини шакти, моћи ће да прође одоздо на горе. Једног ће дана она проћи сав пут и – хоп! – ето просветљења! Игра је завршена!”

Просветљење није једноставно. Без милости одозго, наглашавао је Баба, немогуће га је постићи. „Милост увек долази од Бога, излива се као киша из облака. Али следбеник мора бити вољан да држи пехар како би примио милост од Бога. Веруј Богу и не сумњај, господине. Тада се мале шупљине сумње могу попунити помоћу чврсте духовне дисциплине (садхана).”

ПРЕБЛИЗУ ДА БИХ СЕ ОСЕЋАО УДОБНО

У личним тренуцима са Бабом сам провео толико времена да сам направио значајне кораке у вери. Протекле недеље сам ухватио себе како изјављујем: „Желим да те волим свим својим срцем, душом и умом, Баба. Желим да твоја воља буде моја воља. Баба, знам да си ти бог”.

Овог пута сам, међутим, био мање задовољан собом.

Баба је питао: „Шта желиш?”

„Баба, не могу да поднесем то зло у себи. Помози ми да се ослободим, учини било шта што ће ме повратити”.

Са стрпљивим разумевањем, Баба је „протрчао” кроз моје грехове: „Много лоших мисли, нечисте шанкаре (остаци из прошлога живота.) Мисли о материјалним стварима: гнев, его, љубомора, мржња, препирање, и мисли о цурама. Не добро”.

Баба је обмотао своје руке око мене и чврсто ме загрлио. Да је карактеристика овог мог сусрета са њим једино била моја нечистота, онда бих био, мислио сам, под духовним микроскопом више но игда пре. Загрљај Рада – Кришне, аватара Дварака – југе и његовог љубавника био је најузвишенији спој два поларитета. Мој унутарњи глас повезао је загрљај са Бабом са сусретом космичких љубавника. Два бога су срушила зид маје да би се сјединили.

Баба ме све више стезао. Тад ми је, из неког мрачног понора, допузила мисао: „Он дише дубље, снажније. Зашто му је потребно да прави покрете карлицом? Да то није нека чудна божанска страст? Да ли оно што је урођена чистота ја изопачујем злом сопствене сумње?”

Ум ми се колебао. Да ли је то био тест не само мог слагања са њим него и тога да ли видим и познајем оно што је свето у Бабином делању? Индуски списи стално понављају: „Било шта што се уради у потпуној чистоти не заслужује прекор”.

Моја вера у божанственост Саи Бабе почела је да надилази површне феномене. „Превише тога је у питању. Морам веровати у њега. Пожуда је у супротности са Бабином природом; то значи да је у њему ни нема. Он не може да чини грехе, јер у њему нема ничега што би их чинило. Слепа вера. Баба је невин. Уосталом, шта са његовим чудима?”

ШИВИН ФЕСТИВАЛ И БАБИНА ПОСРЕДНИЧКА ПАТЊА

Гомиле људи сабрале су се ради великог празновања. Те ноћи широм Индије секта шиваита указивала је поштовање великом господару Шиви, богу разарања у индуском триједином божанству. Сви који су, широм Индије, признавали аватарство Саи Бабе медитирали су на његово име и обличје, певајући му баџане у породичним дворанама. Шиваитска секта је сматрала да је он Шакти – Шива – уједињенo мушко и женско начело космоса. Они и поклоници Вишнуа сматрали су да је то Нарајана, Бог који је дошао на земљу, са божанским и људским особинама.

Широм Индије, пет милиона Бабиних следбеника надало да ће их те ноћи Бабина чуда увести у стање сат-чит-ананда: постојања, свести и блаженства апсолута. Ослобођени од свог болног, трагичног живовања, могли би ући у стање бескрајне, екстатичне свесности.

Баба је певао школу из „Багавад Гите”, ширећи руке као птица: „ Одреците се свих дарми и нађите уточиште у мени. Ослободићу вас свих греха; не тугујте!”

Пошто је говорио четрдесет минута, Баба је застао, погледао слушаоце, и вратио се на своје седиште. Изгледао је као неко ко трпи велики бол.

Глава му се тресла у грчевима. Његови осмеси утехе нежно су нам казивали да не бринемо. Овај неуништиви човек узимао је на себе бескрајне муке које смо ми заслужили. Његова милост покривала је дугове наше карме. Није чудо што су га сматрали за спаситеља.

Изненада, Баба се заљуља према напред, држећи пред собом отворену марамицу.

У експлозивном трену блистави камен – свети лингам (фалус), већи од јајета – испао је из његових уста у марамицу. Баба је предмет држао високо над собом да би свако могао да га види како сија. Тада га је ставио на сто да буде свима видљив, завртео камен и изашао.

НАДЉУДСКО БИЋЕ 

Пратили смо Бабу назад у Вајтфилд, док су нам у уму одзвањале његове задње речи, које је изговорио на свечаности одржаној у част његовог рођендана:

„Ја сам отеловљење истине. Ово је први пут у историји да су људи имали прилику да буду са мном у оволиком броју. У тренутку када се нађете у мом присуству, сви ваши греси су опроштени”.

„Не покушавајте да моју моћ упоређујете са тричавим моћима разних магова. Моја моћ је божанска и неограничена. Ја имам моћ да земљу претворим у небо и небо у земљу. Мене ништа не може спречити. Нема те силе, природне или натприродне која би могла да осујети мене или моју мисију. Немојте испустити ову прилику, она је много значајнија него што ћете ви икад моћи да схватите. Немојте пропустити прилику да будете у мом присуству.”

Били смо под снажним утиском изговореног. Саи Баба очигледно није био људско биће. Имао је људско тело, али није мислио, нити је делао попут других људи.

МАЛЕ БЕЛЕ ЛАЖИ

Неколико дана касније Баба је одржао први групни састанак са нама откако се вратио у Путапарти.

Разговор је започео патетично: „Видите праље како сваког дана одлазе на Читравати и тамо перу одећу, ударајући је пракљачама на камењу? Ето, ја сам духовна праља. Ја сам најбоља праља, која сваког дана са љубављу чисти умове својих ученика.”

„Баба”, рекох, „Ед жели да постане твој ученик. Дошао је чак у Индију да те види. Сада жели да добије твоју дозволу и писмо да остане.”

И две девојке, Индија и Марша, имале су сличан проблем. Но, чак и са Бабином писменом дозволом за боравак, оне су у земљи провеле барем шест месеци илегално, без визе.

Баба седе у своју столицу, развукавши уста у осмех од увета до увета. У рукама је држао нешто смотано, налик на свитак. Он је већ знао за њихов проблем.

Баба настави да чита писмо.

Гил се промигољи, па га прекиде: „Баба, то је лаж! Индија и Марша нису били све то време код тебе у Вајтфилду.”

Свитак у Бабиној руци задрхта.

„Није лаж! Није лаж! Твоја грешка, твоје неразумевање. Бог је свугде. Ја сам свугде. Дарџелинг, Вајтфилд, Прасанти Нилајам – сви су они са мном. Ја сам ово писмо написао из чисте љубави, божанске љубави. Није лаж, господине!”

Разговор је тиме био окончан. „Вера је веома значајна за садхану, за духовни пут”, рече Баба. „Сумње су рђаве, оне су непријатељи. Сумње долазе од ега, зависти, љубоморе, мржње… свега што је лоше.”

ЛАЖ И ИСТИНА 

У фебруару смо се још једанпут вратили у Вајтфилд. Када смо касно увече стигли, запрепастили смо се видевши да је „Управникова кућа”, у којој смо раније боравили, била заузета.

Био сам већ потпуно заборавио двоје мисионара које сам срео оног новембарског дана када су дошли да нас посете и да остану све до Божића. Њихова понуда да им се обратим ако ми нешто буде требало, сада ми је пала на памет.

Отворена врата су се њихала тамо-амо, а унутра ме је са топлим осмехом на лицу дочекала госпођа Керол. Ћаскање није трајало дуго. Керолови су очигледно желели да заподену озбиљан разговор, а исто тако сам и ја жарко желео да Керолови прихвате Бабу, чије име, као и Христово, значи – Истина.

Наизменично смо износили снажне аргументе у борби на живот и смрт између два супротна система веровања, и притом је свако помно пратио излагање оног другог. Јасно је било да је само један од та два система истинит.

Керолови су указали на то да постоји само један Христос и да се Бог само једном ваплотио.

„Слажем се”, рекох. „Христос је био историјска личност, баш као и Тиберије или Ксеркс. Али је он такође био и Космички Христос, Који се ваплотио раније као апсолутни принцип. Као такав, он се јавља у свим светим списима, у разним облицима”.

„Где је то речено?”, упиташе Керолови. „А занимљиво је и то да у Новом Завету Христос не помиње ниједно источњачко пантеистичко учење. Ако сваки човек може сам да изабере и одлучи шта је за њега истина, где сте ви?”, продужи госпођа Керол. „Ако се наши судови заснивају на личном унутарњем искуству, чињеница је да постоје контрадикторна искуства. Који стандард да користим како бих разликовала патворено од непатвореног, лажног пророка од оног истинитог? Јер Библија нас упозорава на појаву лажних пророка чији ће аргументи бити застрашујуће лукави и суптилни.”

Керолови су дефинисали истину на бескомпромисан начин. „Човек је у непријатељству са Богом”, рекоше они, „и одвојен је од Њега провалијом греха. Задивљујућа ствар са Божјом милошћу према палом и несавршеном човеку је то да је Он човека волео и у греху. Та љубав се пројавила у ваплоћењу у времену и простору Логоса, као давно пророштвима најављеног Месије, Исуса Христа”.

Затим је дошло истицање потпуне изузетности хришћанства, која га збиља чини „правим и узаним путем”. Иван Керол отвори Библију. „Нема спасења ни у коме другом” читао је. „Јер нема другог имена под небом, дарованог људима, којим бисмо се спасли”. Узана врата значила су – прихватити Исуса Христа као јединог Господа и Спаситеља. Не клањати се никоме другоме – ни Буди, ни Кришни, ни Ћеитанји, па ни Сатја Саи Баби.

Претурао сам по глави шта да им одговорим. Испричао сам им о Бабиној великој љубави, и о доброти људи који га окружују. Надао сам се да ће ова доброта освојити мисионаре. Но, то је изазвало само нову бујицу мисли.

„Човек може изгледати добар, а ипак да живи у (духовној) обмани. Наша привидна доброта није довољна да нас уведе у пуну Божју светлост. Свето Писмо каже да ’нема праведнога, ни једног јединог’. У ствари, добар човек најлакше може продати лаж као истину”. Ова мисао ми није ишла у главу. Онда Винона Керол отвори своју Библију. „И сам сатана се прерушава у анђела светлости” – прочита она. „Зато је за његове слуге једноставна ствар да се преруше у слуге добра.”

Сурја Дас тражио је начин да заустави ову плиму фанатизма: „Али ја не видим да овде неко са рошчићима и репом трчи унаоколо.”

„Библија не тражи од тебе да верујеш да сатана има рошчиће”, одговорише Керолови. „Ево како то Павле описује: ’Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти и господара таме овог света, против духова злобе у поднебесју.’”

Керолови су оспорили идеју Сурја Даса да је Библија намењена углавном онима људима који су досегли духовне висине. Баш обратно, рекоше они, Христос је стизао до оних чија је једина врлина била смерно и искрено искање Божје љубави и опроштаја. Узевши опет Библију, Иван Керол је цитирао: „Нема ту (међу вама) ни много мудрих по телу, ни много моћних, ни много племенитог рода. Али што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре.”

Апеловао сам на Керолове да допусте могућност да њихово тумачење истина Светог Писма ипак није неприкосновено и непогрешиво. Сложили су се са примерним смирењем. Али нису уопште били уздрмани.

Око 1,30 сат ујутру најзад је дошло време да пођемо на спавање. Пре тога, Керолови су се најусрдније помолили да се Христос обрати директно нашим срцима и да нас све Духом Светим научи Истини. Ми, посетиоци, „значајно” смо климнули главом.
 

Са енглеског: Слађана Савић, Родољуб Лазић

(НАСТАВИЋЕ СЕ)