Према дефиницији, јерес представљају сва мишљења о верским догмама која се разликују од званичног учења Цркве. Ту се посебно истичу другачија мишљења о Исусу Христу која се називају „христолошке јереси”. У то би могло да спада и потпуно произвољно тумачење Христових поступака на основу сопствених мерила и полуаргумената.
Шта би Исус учинио (What would Jesus do, WWJD) – девиза је која је постала посебно популарна у екстремним протестантским круговима у САД током деведесетих година, а на ниво готово званичне политике подигнута је за владавине Џорџа Буша Млађег (2001–2009).
„Утицај Бушове вере је очигледан у његовој личности, реторици, кампањи, именовањима и политици. Утицала је на његову изборну стратегију, политичку агенду и његове односе на домаћем плану и с лидерима других држава”, навео је Гери Скот Смит у књизи Вера и председниковање и додао да је „Буш често оптуживан да је хришћански зилот”. Значај који је свом извитопереном хришћанству давао у легитимисању и оправдавању своје заправо антихришћанске политике довео је дотле да се у једном тренутку појавила саркастична парола која је много прецизније описивала Бушову политику и која је гласила „Кога би Исус бомбардовао?” (Who would Jesus bomb, WWJB) преточена и у песму антиглобалистичког музичара Дејвида Ровича.
Кубатова бушологија
Трагом овог наводног „хришћанског зилота” на себи својствен начин кренуо је човек за којег би се, на основу његовог понашања и мишљења, пре могло рећи да је „антихришћански зилот” огрнут јагњећом кожом, Родољуб Кубат. Он, поводом дешавања у вези с такозваним Европрајдом поставља слично питање „На чију би страну стао Исус” и даје, из хришћанске перспективе, подједнако погрешан одговор као и Џорџ „Кога би Исус бомбардовао” Буш.
„Познато је да се Христос углавном дружио са угроженима. Тада су то били сиромаси, болесни, прогнаници, итд. Он се дружио и са онима који су имали губу. Није тим јадницима само болест била мука, него у знатно већој мери изопштеност из друштва. Њих већина није признавала”, навео је Кубат и додао да то, на чију би страну стао Христос – остаје као отворено питање, „мада би се пре рекло да би дошао да заштити оне којима је потребна заштита”.
Дакле, према мишљењу овог (бившег?) професора Православног богословског факултета у Београду, а (сада?) професора Центра за библијску филологију и херменеутику на Филозофском факултету, Христос сигурно не би стао на страну „пагански острашћених”, како назива противнике „Европрајда” импутирајући њима (у неким случајевима вероватно и исправно) „јерес”.
Има Кубат, ипак, довољно памети, па и разума, да каже да би Христос „схватио бол који они носе и пружио им руку утехе и наде”, да би „њихов бунт разумео, али би га другачије усмерио”, те да „наравно, не би с њима парадирао и пркосио већини”, али би „покушао да их заштити, да их уразуми у неке ствари, јер и њих често води гнев и љутња”. „Већини би се обратио речима, које позивају на мир: ‘Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати’”, закључио је Кубат.
Више је овде ствари погрешно, односно „замућено” како би се неупућеном учинило да би Христос заиста у име своје савршене правде стао на страну ЛГБТитд демонстраната. Прво, он нешто што је према хришћанском, али и старозаветном и муслиманском учењу грех, ставља у исту раван с невољама какве су сиромаштво или болест, те изопштеност из друштва услед те болести. Какав је Христов однос према греху и грешницима је јасно.
Преподобни Јустин Ћелијски у Догматици Православне цркве у овом контексту подсећа на недвосмислену поруку Христову у сусрету са женом грешницом ухваћеном у прељуби: „Ни ја те не осуђујем, иди, и од сада више не греши”. Христос не осуђује особу, али јој поручује да више не греши, да исправи свој пут, да одбаци грех. Они који се својим, из хришћанске перспективе, грехом поносе, то свакако не чине и Христос самим тим не може да стане уз њих.
Идите и не грешите
Потпуно је погрешна и његова премиса да Христос не би „пркосио већини”. Откуд ли му та идеја када је Христос у свом деловању био супротстављен управо већини и због тога и, на крају, распет. Није ли управо већина изабрала разбојника Вараву, уместо Христа? То би неко ко је теолог требало да зна. Друга је ствар Христу приписивати некакав „пркос”, јер је то сасвим супротно његовој природи „јагњета”. Пркосан је ђаво.
Питање је како би то Христос „разумео бунт” припадника ЛГБТитд заједнице. Разумео би њихову борбу за озакоњење онога што је из хришћанске перспективе грех? Борбу за оно што је његов отац уништењем Содоме и Гоморе казнио? Истина је, што каже Кубат, да би их „другачије усмерио” и да би „покушао да их уразуми”, али то исто покушавају да ураде и хришћани који се противе геј паради. Покушавају да их „преусмере” и „уразуме”.
При томе, мора се имати на уму да прави хришћанин никако не мрзи човека, него само и искључиво његов грех. Они који мрзе човека нису ништа бољи хришћани од прелешћеног Кубата који је умислио да је већи и бољи од целе наше Цркве.
Преподобни Јустин Ћелијски о томе каже, цитирајући Светог Јована Златоустог: „Гоним не јеретика већ јерес; мрзим не човека већ заблуду, и хоћу да привучем себи заблуделог; ја водим рат не са створењем, јер је створење – дело Божије, него хоћу да исправим ум који је покварен ђаволом. Као што лекар, лечећи болесника, ратује не против тела већ уклања повреду тела – тако и ја када се борим са јеретицима, борим се не са самим људима већ хоћу да истребим заблуду и очистим трулеж”. Када би се остварила Кубатова жеља и Христос се заиста појавио у Београду за време „Европрајда” јасно је шта би поручио учесницима те параде – идите и од сада више не грешите. Ако би га послушали, извесно је да геј парада више не би било.
Филип Родић, 21. август 2022. године