САВЕЗНИК СА ЗАПАДНОГ ФРОНТА: ТАЛ БРУК (1945–2021)

Сећајући се овог савезника са западног фронта, објављујемо све његове текстове преведене на српски језик, још од седмотомног зборника „Православље и секте”, који је, у другој половини последње деценије 20. века, приредио потписник ових редова.

By Vladimir Dimitrijević
2 years Ago

Last updated on December 29th, 2021 at 09:14 am

КО СУ НАШИ ЗАПАДНИ САВЕЗНИЦИ

Пишући, још 2008. године, о хришћанском антиглобализму, Слободан Антонић је уочио: „У том отпору православни хришћани са периферије система стоје упоредо са преосталим искреним католичким и протестантским хришћанима из његовог средишта. Као што вели Татјана Горичева, православна теоретичарка, „ми смо њима потребни и они су потребни нама, православнима, ти последњи римокатолици, последњи протестанти. Ако они нестану и ми ћемо остати насамо са непријатељским светом”. Исто тако, антиглобалистичка левица и антиглобалистичка десница – чији су саставни део хришћански антиглобалисти – потребни су једни другима. Ако било ко нестане, ако било ко посустане у отпору најновијем тоталитаризму, у отпору сатанском идолопоклонству Мамону, том демону новца и похлепе, свако ће изгубити. Изгубиће левица. Изгубиће десница. Изгубиће човечанство. Јер, под влашћу новодобских егоманијака, тоталитарних вођа и неолибералних усрећитеља, тешко да ће више било ко нормалан и моралан уопште моћи да преживи.”

ЈЕДАН ОД ЗАПАДНИХ САВЕЗНИКА

Један од наших великих савезника са западног хришћанског фронта, Тал Брук, умро је ове, 2021. године, оставивши иза себе „Пројекат против духовних кривотворина“ (са врсним часописом, билтеном и низом драгоцених књига), апологетску организацију која се деценијама борила против њуејџерског антихришћанства и сведочила о опасностима антихристовског Новог светског поретка. Брук је у младости, у покрету ка Истоку, који је, „Сидартом”, најавио Херман Хесе, кренуо у Индију, и постао ученик гуруа Саи Бабе. Када је схватио где је дошао, вратио се хришћанској вери, и решио да живот посвети апологетском раду. И борио се, све до ове, 2021. године, оставивши иза себе витешки траг.

Сећајући се овог савезника са западног фронта, објављујемо све његове текстове преведене на српски језик, још од седмотомног зборника „Православље и секте”, који је, у другој половини последње деценије 20. века, приредио потписник ових редова. Ту је исповест Тала Брука о сопственом лутању у секти Саи Бабе, текст из 1992. године о Новом светском поретку, размишљања која је записао пошто је ураган сравнио са земљом Њу Орлеанс 2005, као и његов чланак из прве деценије овог века о виртуелној реалности као будућности. Надамо се да ће читаоци имати користи од записа човека који је, у наше дане, био спреман да се бори за хришћанске вредности.

ОД САИ БАБЕ ДО ВИРТУЕЛНЕ СТВАРНОСТИ: ХРИШЋАНСКА СВЕДОЧЕЊА ТАЛА БРУКА

АВАТАР НОЋИ

Моја прека потреба да одем у Индију после дипломирања на универзитету Вирџинија је била предвидива реакција после година потраге. Можда је све то почело кад сам први пут чуо причу о духовима, или призивао духове у десетој години живота… Или, кад сам био „ин” са летећим тањирима, парапсихологијом у тинејџерском узрасту, као и касније, са LSD. Било шта да је у питању, знао сам да морам решити питање Истине.

После само три месеца лутања кроз Индију, био сам разочаран. Земља је била преплављена растројеним клинцима, и сви ти познати гуруи су пали на мом тесту – Џиду Кришнамурти, Рамакришна мисија, Махариши Махеш Јоги, Кирпал Синг, Шивананда Ашрам, као и многи други. Од преосталих могућности изабрао сам Саи Бабу. Практично сваки Индус кога сам срео клео се у његову непатвореност, тврдећи да је он Господ Кришна и „поново рођени Христ”.

Кад сам срео Саи Бабу, он је учинио чудо. Пророковао је велике ствари. Кад сам видео велике гомиле људи око њега, његову магнетичну харизму и огромне моћи, био сам скоро сигуран да сам пронашао правог „Учитеља” у Индији, као и у то да су његове месијанске тврдње истините.

Био сам му, скоро две године, најближи ученик из иностранства. Написао сам књигу о њему, говорио пред најширом публиком, и примао бескрајне изразе наклоности од Саи Бабе; тада се све, изненада, срушило на мене. Савршени мехур од сапунице је пукао, и упао сам у најдубљу депресију свог живота, настојећи да избегнем суочавање са неоспорним закључком: Баба, упркос својих моћи, није био божанствен. Био је лажни месија.

Које би мотиве могао имати тај метафизички заводник? Одговор је лежао у књизи коју сам с висине гледао дуго времена: у Старом Завету пророка и у Еванђељу Апостола…

Али требало ми је две необичне године у Индији, и дубоко истраживање мистицизма, да бих дотле дошао…

ПРВИ СУСРЕТ

Стајао сам у великој зидом опасаној приватној резиденццији у предграђу Анантхапура у држави Утар Прадеш. Било је вече и четрдесет или педесет индуских занесењака је посматрало како три лимузине излазе на пут. На задњем седишту главних кола била је фигура у блиставој црвеној хаљини. Коса му је била у афро-стилу. Био је то Саи Баба, најмоћнија спиритуална личност у читавој Индији. Док је излазио из кола, осетио сам тренутни шок-талас који би било тешко описати.

Без сумње, Баба је био биће са највећим магнетизмом које сам икад срео. Други потрес сам осетио док сам гледао Бабу како прича са Индусом који му је упућивао неку врсту молбе. Али Баба је тај проблем већ знао, говорећи о њему свом поклонику пре но што га је овај изговорио. Међутим, чим су се поклоникова уста запањено затворила, десило се и нешто друго. Баба је подигао свој рукав нагоре. Кружио је руком са отвореним дланом према доле – и рука, изненада, више није била празна. Чудо! Ни из чега он је створио пуну шаку сивога праха који је сипао у поклоникову руку, рекавши му да га поједе.

Бабин спонтани приступ људским мислима може се објаснити само кључном идејом веданте, концепцијом „немисленог свезнања”. Само је просветљена особа, без ограничавајућег егоа, могла да пружи уточиште бескрајном, имперсоналном уму Бога. Стога је Баба био нека врста ходајућих двери у вечност. Када је причао и делао, он није био пуки човек: био је сусретиште са Богом.

Нисам био сигуран шта се од мене очекује да учиним, приметивши да је неколико људи дошло до Бабе, клекло, и додирнуло његова стопала. Чинећи оно што Индуси зову панда намаскар, клекнуо сам и главом додирнуо Бабина стопала. Остао сам тако док није додирнуо моја леђа, говорећи: „Врло срећан, врло срећан”.

Власник куће ме је позвао у страну и рекао: „Ви сте стварно срећни да Багаван има планове за вас. Само та ствари примите са вером. То нису пуке случајности, него воља Божија.”

(НАСТАВИЋЕ СЕ)