Last updated on August 14th, 2021 at 09:05 am
НЕОДГОВОРНОСТ КАО „ЛЕК“
Људи су усвојили као „научну“ чињеницу своју апсолутну неодговорност. Поверовали су да су потомци мајмуна, да зависе само од биолошког наслеђа, од средине у којој живе, од овога или онога – једино не од својих одлука, од свог образа и поштења. Престали су да осећају суштинску повезаност својих дела са космичким збивањима, са васељенском хармонијом, са складом стихија. Скрнавећи Богом благословени поредак у свим областима, од атома до гена, човек хоће црномагијску моћ самообоготворења и одбија да призна одговорност пред Творцем и творевином. Природа, понижена и осакаћена нашим понашањем, реагује страшно: земљотресима, поплавама, сушом… Па и ако је у све умешан човек, који одавно експериментише климом, и то је по Божјем допуштењу. Господ Христос је рекао Пилату: „Не би имао никакве власти нада Мном да ти није дато одозго“.
ГРЕСИ И ПРИРОДНЕ НЕСРЕЋЕ
По учењу Цркве, и у природи и у друштву узрок сваке невоље је грех, лични и заједнички. Грех је одметништво од Бога и Његове животворне доброте. У свом тексту „О глади“ Владика Николај је успоставио везу између појединачних и општих грехова људских и збивања у природи и друштву. Ево његове „таблице“: прождрљивост води глади; блуд се претвара у помор; љубав према новцу и материјалним добрима води земљотресу; гнев зажиже пожаре; претерана жалост призива поплаве; очајање погибију од мача; славољубље води рату, а гордост изазива револуцију.
Потписник ових редова се сећа кад му је деда, још као детету, говорио: „У Србији ће бити глади, јер се хлеб масовно баца у ђубре“. Данас, кад гледам убожјаке како преврћу по контејнерима, увек се сетим дединих речи.
ПИТАЊЕ САВЕСТИ
Питање стања у Србији није политичко, него морално.
Да се народ уништава на све могуће начине, од увођења канцер-капитализма, преко сарадње појединаца из власти с криминалом, до доношења закона који газе елементарну логику људске природе постало је у нас могуће тек кад је погажен закон Божји и кад је тријумфовао неморал сваке врсте. Без савести, нема људскости. А савест је саборна свест човечанства у сваком од нас, глас Божји у човеку.
О томе пише архиепископ Аверкије (Таушев), чувени проповедник Руске Заграничне Цркве: „Савест нигде не може да ишчезне или да испари, јер она није ништа друго до глас Божији у човечијој души, чија је намена да човека научи да разликује шта је добро а шта зло, да овом првом стреми а да ово друго избегава. Глас Божији не може да се ућутка. Човек може да га презре, може да га запостави, да га сматра ништавним, али он ће и даље одјекивати у људском срцу, ма како да се он односи према њему. Пре или касније, савест ће се још овде или пак у будућем животу у свој својој снази појавити као човеков сурови и неумољиви разобличитељ, као разобличитељ свих његових поступака, па чак и мисли, осећања, жеља и доживљаја који су, противно савести, допуштени ради угађања себи и свом самољубљу.“
Ми можемо да гушимо савест, али она не може бити убијена. Јер, како рече Виктор Иго у песми о Каину братоубици: „Око беше и у гробу и гледаше на Каина“.
БЕСМРТНОСТ САВЕСТИ
Архиепископ Аверкије је јасан: „Ако бесмртни људски дух не може да се уништи и не може да умре, онда ни савест не може да се уништи. Она је увек својствена сваком човеку, без обзира на степен моралног развоја на којем се он налази. „Кад је Бог створио човека“, каже преподобни авва Доротеј, „Он је у њега засејао нешто божанствено, као неку помисао која, слично искри, у себи садржи и светлост и топлоту; то је помисао која просветљује ум и показује му шта је добро а шта зло. То се назива савешћу, и она је природни закон.“ Свети апостол Павле назива савест законом написаним у људским срцима (в. Римљ. 2; 15). Савест, међутим, није само закон. Према дубоком одређењу еп. Теофана Затворника, „савест је законодавац, чувар закона, судија и наградодавац“ (Шта је духовни живот.., стр. 33). Она не само да указује на оно што треба чинити а шта не, него и, „указавши на то, самовласно присиљава да се учини оно што би требало“, при чему „за испуњење награђује утехом, а за неиспуњење кажњава грижом.“ Ми знамо да душа поседује мисли, осећања и жеље који сачињавају уобичајени круг појава такозваног психичког живота. Човеков дух – то је највише, божанствено начело у човеку и он, слично души, има своје мисли, осећања и жеље, али су они посебног, вишег поретка. У том смислу и еп. Игњатије назива савест „чулом људског духа.“ „Савест је“, каже он, „чуло људског духа, истанчано и светло, чуло које разликује добро од зла. То чуло јасније разликује добро од зла, него ум. Теже је обманути савест, него ум. Савест се дуго бори и са обманутим умом, оснаженим грехољубивом вољом.“ То значи да, ма како да човек мудрује, ма каква оправдања да измишља за своје незаконите поступке, ма какве логичке доказе да изводи, савест не допушта да буде обманута и, без обзира на све доказе ума, упорно наставља да тврди своје.“
И разобличава, разоткрива, свагда и стално.
Јер је савест сунчева светлост у нашој души.
СУНЦЕ И САВЕСТ
Владика Николај у тексту „Нема ништа тајно“ наводи случај неког зликовца који је, као стражар, спроводио оштинског благајника из села Златарића у среско место Каменицу. Једном, док су ноћу путовали, пред саму зору, стражар узме пушку и убије благајника, да би га опљачкао. Док се сунце рађало, и први зраци падали на невину жртву, онa прокуне убицу: „Да Бог да те Сунце проказало!“ Овај што се пљачком обогатио, после се ожени и скући, а да нико није знао одакле му почетни капитал. После двадесет година брака, једном он и жена скупа дочекају рађање зоре. Док је свитало, убица се сети речи благајникових и блесаво се насмеје. Жена га упита зашто се смеје, а он прво одбије да јој каже, па на крају призна. После извесног времена, између супружника стану да избијају свађе, расправе, па и туче. Она на крају оде и пријави га властима. Ухапсе убицу и осуде га на смрт. Бог га је, преко сунца, Своје твари, проказао.
ХРИСТОС, НАША ЈЕДИНА НАДА
Ове године, док Сунце жеже жедну Србију (која је, како је у Житију деспота Стефана Лазаревића записао мудри Константин, негда била земља с најлепшим могућим „благорастворењем ваздуха“), осетио сам да нас то исто Сунце, јер смо погазили закон савести, проказује. Надао сам се, и надам се, да ће Господ Србима дати још времена за покајање и уразумљење, за повратак Богу и себи, да нас, како рече Владика Николај, не поклопи „језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“. А то је Нада којој се свештеник на крају сваке Литургије обраћа са „Слава теби, Христе Боже, Надо наша, слава Теби“. Ништа друго нам, осим те Наде, није остало. Надајмо се, док имамо у Кога.
И кајмо се, да би наша Нада учинила чудо, и жедну земљу наших душа оросила Својом благодаћу, која ће пробуди сваку успавану савест.