Недавно је Европски суд за људска права (ЕСЉП) пресудио да је Русија наводно у обавези да обезбеди правно признање истополних заједница. Нажалост, то није било изненађење за оне који већ годинама помно прате активности ЕСЉП-а. Сада са сигурношћу можемо закључити да судије ЕСЉП-а намерно иду ка томе да истополне „бракове“ и усвајање деце од стране особа у таквим „браковима“ прогласе за „људско право.“ По свему судећи, ЕСЉП је намерно одабрао политику која води ка затирању универзалног људског концепта породице и традиционалних породичних вредности, и притом покушава да тај циљ прикрије неубедљивом правном реториком.
На то указују многе пресуде са истим сумњивим циљевима, које је ово тело, једну по једну, доносило годинама уназад.
На пример, 2013. године у случају Валијанатос и други против Грчке, ЕСЉП је пресудио да је грчки закон према ком само партнери супротног пола могу ступити у грађански брак дискриминаторан. Године 2015. у пресуди у случају Олијари и други против Италије, суд је изјавио да је Италија у обавези да обезбеди правно признање истополних заједница склопљених у иностранству. Штавише, суд је донео и одлуке које особама у истополним заједницама омогућавају да усвоје децу.
Постоји озбиљан проблем у вези с таквим одлукама Европског суда – наиме, суд их често доноси изван својих надлежности које су утврђене међународним нормама. Ово међународно тело ствара нове „обавезе“ држава такорећи „ни из чега“, без икаквог основа у Конвенцији Савета Европе за заштиту људских права и основних слобода на којој рад суда треба да буде заснован. Суд доноси арбитрарна тумачења која не проистичу из Конвенције и која су често у супротности с опште признатим међународним правним нормама. Између осталог, то је у супротности и с Бечком конвенцијом о уговорном праву из 1969. године, темељним документом који је дефинисао основна начела за тумачење међудржавних споразума у савременом међународном праву.
Када ЕСЉП државама намеће „обавезе“ измишљене на овај начин, он узурпира улогу њихових националних законодаваца и тиме се директно меша у суверенитет независних држава и њихових народа. Уместо да буде неутрално тело, основано с циљем да прати поштовање истинских људских права, ЕСЉП се претвара у инструмент политичког притиска, намерног друштвеног инжењеринга и идеолошке колонизације у служби представника одређеног дела међународне елите.
Успут, тешко да можемо сматрати случајношћу то што се, према извештају Европског центра за право и правду, испоставило да је значајан део судија ЕСЉП-а директно повезан с организацијама које су повезане с америчким милијардером Џорџом Сорошем.( О вези Џорџа Сороша са судијама ЕСЉП-а редакција ИФН-а објављивала је више текстова, које можете погледати овде и овде. прим.ур.срб) Подсетила бих да су Сорошеве структуре – сасвим исправно и оправдано – у Русији препознате као непожељене. Треба напоменути и да су многе од тих организација последњих година заузеле отворено антируске ставове, површно и неубедљиво их прикривајући реториком људских права.
Ова нова одлука која се односи на Русију само је наставак деструктивне политике којој је ЕСЉП посвећен. То је још један корак, који није проистекао из правног поступка већ је последица идеолошког лобирања, чији је циљ приморати све европске државе, укључујући и Русију, да напусте природне и непоколебљиве представе о породици као заједници мушкарца и жене, чији је циљ рађање деце, и која је угаони камен сваког здравог друштва.
Сасвим је очигледно да ЕСЉП и Русија примењују веома различиту политику. Европски суд независним државама непрекидно намеће нормализацију истополних заједница, одбацивање природне породице као друштвене норме и подривање природне полности наметањем родне идеологије. С друге стране, Русија је потврдила оданост традиционалним породичним вредностима и, након референдума на ком се чуо глас читавог народа, недвосмислено још једном потврдила ту обавезу да заштити породичне вредности Уставом. Та обавеза једна је од најважнијих приоритета у Националној безбедносној стратегији, коју је недавно потписао председник Русије.
Која од ове две политике заиста води ка развоју и напретку нације? То је реторичко питање, а одговор на њега очигледан је свакој разумној особи. Руски законодавци су у потпуности свесни тога. Још 2015. године, приликом расправе о националној стратегији за развој образовања, председник Савета Федерације Валентина Матвијенко изјавила је да ће Русија пружити отпор западњачком тренду легализације истополних „бракова“ и дозвољавању усвајања деце у таквим заједницама, истичући да ово друго може довести до „изумирања човечанства“. Веома разумна оцена.
Није случајност што је протеклих година у више наврата, укључујући и на прилично високом нивоу, покренуто питање о могућности да се Русија повуче из јурисдикције ЕСЉП-а и ревидира своје односе с другим међународним телима која спроводе политику сличну оној коју је одабрао ЕСЉП.
Сасвим је очигледно да су одлуке међудржавних тела којима она превазилазе своју надлежност, једноставно неприменљиве и да их треба игнорисати. Но, овај очигледан принцип захтева правну подршку на нивоу националног законодавства. Русија данас има неопходне правне норме да то и уради.
Захваљујући изменама Устава Русије и накнадним изменама и допунама његових законодавних одредаба, које су усвојене након што се народ изјаснио на референдуму, створена је могућност да се постави делотворна правна баријера и препречи пут незаконитим покушајима међународних тела да изврше притисак на Русију, као што је случај с одлуком ЕСЉП-а.
Устав Русије сада изричито укључује брак као заједницу једног мушкарца и једне жене у вредности које су заштићене Уставом, и истовремено утврђује да се одлуке међудржавних тела донете на основу међународних споразума које су та тела протумачила на начин супротан Уставу Русије, не могу применити у Руској федерацији.
Исто тако, нова верзија Породичног законика усвојена ове године недвосмислено наводи да у Русији није дозвољено примењивати правила међународних споразума протумачена на начин који је у супротности с нашим Уставом, као и с основама правног и моралног поретка наше земље. Све ово даје нам сваки могући разлог да одбацимо неосноване захтеве ЕСЉП-а.
Охрабрујуће је што је Савет државне Думе већ усвојио специјално саопштење у ком се наводи да је захтев ЕСЉП-а у директној супротности са Уставом Русије и „циничан изазов моралности, историјским традицијама и друштвено-културним кодом свих народа који живе на територији наше државе”, те да се стога неће применити.
Разлог за такву одлуку је сасвим очигледан и њега је јасно срочио Уставни суд Русије још 2010. године: „Породица, мајчинство, очинство и детињство у традиционалном значењу тих појмова, наслеђеном од наших предака, представљају управо оне вредности које чувају непрекинуту смену поколења, јамче очување и развој мултинационалних народа Руске федерације и стога им је потребна посебна заштита државе.“ Без породице једноставно нећемо имати будућност.
Зато Русија бира породицу и традиционалне породичне вредности. А када посматрамо са становишта наше читаве цивилизације, то је заиста једино што можемо одабрати. И то заиста јесте прави избор.
[Објављено и преведено с дозволом аутора. Изворно објављено на Телеграм каналу ad hoc Комисије Савета Федерације за заштиту државног суверенитета и спречавање мешања у домаћа питања Руске федерације.]