У априлу ове године, Светска медицинска асоцијација – кровно удружење националних здравствених организација – најавила је ревизију Међународног кодекса медицинске етике, додатка чувеној Женевској декларацији.
Изгласана 1948, након што се свет суочио с истином о радикалним злоупотребама знања из медицине и науке уопште током Другог светског рата, Женевска декларација је писана по узору на древне смернице Хипократове заклетве. Убрзо је и постала позната као „модерна Хипократова заклетва”. Годину дана након њеног изгласавања, уследио је и пропратни Међународни кодекс медицинске етике.
Од 1947. године до сада, Женевска декларација мењана је укупно пет пута. Оригинално је садржала следећу реченицу:
„Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог зачећа (…).”
Године 1983, термин „зачеће” је замењен знатно непрецизнијим и различитим тумачењима подложнијим термином „почетак”. Међутим, 2005. године, избачена је и реч „почетак”, па данас ова реченица просто гласи:
„Апсолутно ћу поштовати људски живот.”
У само двадесетак година и два потеза, нерођена људска бића су систематски избрисана из модерне Хипократове заклетве — логиком чији је смер у упадљивом несагласју са принципима развоја примењене етике: реч је, наиме, о сужавању опсега етичког важења, уместо о његовом ширењу.
Најављена ревизија Међународног кодекса медицинске етике сада циља на неутрализацију лекарског приговора савести.
Приговор савести је институција заштићена низом међународних споразума. Члан 18 Универзалне декларације о људским правима каже:
„Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; ово право укључује слободу промене вероисповести или уверења и слободу да човек сам или у заједници с другима, јавно или приватно, манифестује своју веру или уверење подучавањем, обичајима, молитвом и обредом.”
Члан 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и Члан 9 Европске конвенције о људским правима садрже готово идентичне реченице. Већина земаља у свету, укључујући и Србију, експлицитно гарантује право на приговор савести у својим појединачним законима. У Америци, приговор савести је загарантован појединачним законима савезних држава, али и актима попут Church, Coats-Snowe и Weldon амандмана.
Предложена радна верзија Међународног кодекса медицинске етике Светске медицинске асоцијације налаже да приговарач савести пацијента упути на другог лекара који, пак, нема проблема са савешћу при обављању неке од суштински насилних медицинских пракси: абортуса, еутаназије, потпомогнутог самоубиства и слично.
У Србији, обавеза упућивања на другог лекара већ стоји у члану 63 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије. Међутим, за разлику од опште нарави сличне одредбе у предложеној верзији Међународног кодекса медицинске етике, овде се односи искључиво на приговор савести код прекида трудноће. Члан 156 Закона о здравственој заштити Републике Србије не садржи ову клаузулу. По овом закону, здравствена установа је та која је дужна да обезбеди „услугу” абортуса у случају уложеног приговора савести неког од својих запослених.
Обавеза приговарача савести да упути на другог лекара заправо представља повреду савести приговарача. Њоме се подразумева саучесништво у проблематизованом чину, чиме се практично поништава смисао приговора савести. Другим речима, ова обавеза уграђује немогућност аутономије савести појединца у саму нормативну онтологију тог чина.
Надаље, тиме се системски нормализују све могуће проблематичне праксе које јесу или ће потенцијално бити озакоњене, а приговор савести се поставља на ниво испразног, самодовољног моралисања. Институција приговора савести никада није била замишљена као сврха сама себи и чин у себе затвореног моралисања, већ као начин на који се индивидуално морално и професионално достојанство ефективно претвара у полугу етичког обликовања политике, уместо обрнуто.
Оваквом одредбом Кодекса, легалитет одређених пракси у националном законодавству задобија примат над универзалним етичким принципима професије, сушински аутономним наспрам политичких притисака, у складу са идејом водиљом како оригиналне тако и модерне Хипократове заклетве.
Правно говорећи, таква одредба заправо представља насилан уплив појединачног закона у питања основних слобода и права. Чином ратификовања, основне слободе и права загарантоване међународним правним конвенцијама постају нормативне у односу на појединачне законе. Права и слободе из Члана 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима (који се односи на слободу мисли, вероисповести и савести) законски се могу ограничити само у случајевима кршења јавне безбедности, реда, здравља, морала или основних слобода и права других. Управо ту лежи разлог због којег је обарање институције приговора савести нераскидиво повезано с наметањем поимања абортуса као здравствене заштите, јер уколико такво поимање абортуса заживи, постаће могуће укинути или ограничити право на приговор савести.
Глобална агенда нормализације насиља у медицини
Наиме, уколико у систему права и институционализоване етике прихватимо и уведемо идеологем да абортус представља здравствену заштиту, мораћемо да пристанемо и на једнако апсурдну тезу да приговор савести представља повреду људских права, будући да она укључују и право на здравствену заштиту.
Ова агенда почела је да поприма озбиљне размере неколико година пре наведених рецентних дешавања на пољу медицинске етике.
У лето 2018, група активиста, медицинских радника, научника и правника из 22 земље објавила је извештај под називом „Бесавесно: Када даваоци здравствених услуга одбијају да пруже абортивну негу”. Документ је представио приговор савести у медицини у изразито негативном светлу. Написан на преко 40 страница, у крајње алармистичком тону, коришћењем граничних случајева у пракси и идеологије „права на избор” као аргумената, извештај оправдава поимање абортуса као здравствене заштите, док се за приговор савести (искључиво писан под наводницима) у суштини предлаже мека делегализација, уз преформулисање самог термина као „одбијања пружања услуге”.
Два месеца након овог извештаја и пропратног лобирања његових аутора по међународним институцијама, у октобру 2018, Комитет за људска права Уједињених нација објавио је Општи коментар бр. 36 о праву на живот. Коментар је одмах побрао хвалоспеве залагалаца за абортус широм света, који су покушали да га рекламирају као дефинитиван доказ да је абортус у неприкосновеном складу с Међународним пактом о грађанским и политичким правима и људским правима. Неки су чак тврдили (и још увек тврде) да је Коментар експлицитно увео абортус у скуп људских права. Ово, наравно, није тачно, а и да јесте, такав потез не би имао никаквог ефекта, пошто Комитет нема ауторитет за доношење нових делова Пакта.
У овом Коментару, Комитет је стратешки баратао широко схваћеним појмом абортуса (који укључује и елективни абортус, као и поступке терминирања ванматеричне трудноће и индукованог порођаја природно умрлог плода) и реторички га довео забрињавајуће близу људским правима. То је постигнуто повезивањем одређених неелективних основа за абортус — попут заштите живота мајке — с људским правом на живот, иако је познато да број случајева у којима је медицински неопходније лишити бебу живота него породити живу кад је живот мајке у опасности тежи нули и иако је познато да је стопа смртности мајки у развијеним земљама које забрањују елективни абортус (нпр. Ирска пре легализације абортуса, Пољска и Малта) иста или чак мања од просечне стопе смртности мајки у региону којем припадају. Имплицитна основа на којој почива овај аргумент јесте управо наметање елективног абортуса као здравствене заштите. У неким деловима, Комитет је чак довео недоступност абортуса у везу с кршењем Члана 7 Пакта о грађанским и политичким правима, који се односи на мучење, не реферишући се на конкретне примере и не задајући критеријуме, остављајући то место намерно отвореним за тумачење. Коначно и очекивано, Комитет је у питање довео приговор савести, на који се реферисао као на потенцијалну баријеру за остваривање легалних права и фундаменталних слобода.
Тиме је започела до сада најотворенија кампања за уграђивање абортуса у здравствену заштиту и деконструкцију приговора савести.
Једном када се приговор савести неутрализује путем идеологије абортуса, постаће потпуно беспредметан и у односу на остале праксе медицинског насиља попут еутаназије, потпомогнутог самоубиства и осталих сродних „услуга”.
Координисана стратегија Европе и Сједињених Америчких Држава
Текућа 2021. година представља период незапамћеног удара на приговор савести у Европи и САД.
У марту ове године, Конгрес САД је донео Закон о равноправности 2021. Два месеца касније, у мају, Европски парламент је усвојио Матићеву резолуцију. Оба документа, сваки на свој начин, промовишу агенду абортуса као здравствене заштите и приговора савести као повреде људских права. Оба то чине под плаштом борбе против дискриминације, бришући границу између важних питања о равноправности полова и радикалних трендова у политици идентитета.
Стратегија америчког Закона о равноправности из 2021. се састоји у томе да се дефиниција полности и полних питања („sex”) прошири тако да укључи и абортус. Тиме се било какав приговор савести по питањима репродукције претвара у незакониту дискриминацију.
С друге стране, Матићева резолуција узима поимање абортуса као здравствене заштите као имплицитну претпоставку свог целокупног контекста, врвећи од позивања на пристрасна истраживања попут спекулативних студија сарадника Института Гутмахер (The Guttmacher Institute), продужене руке организације Planned Parenthood, о неефективности забране абортуса и раширености небезбедних прекида трудноће, која су у позадини готово свих рецентних аргументација за промовисање абортуса у међународним документима. Следом имплицитне тезе да абортус представља здравствену заштиту, Матићева резолуција се експлицитно обрушава на институцију приговора савести, која се, по узору на извештај „Бесавесно: Када даваоци здравствених услуга одбијају да пруже абортивну негу” из 2018, упорно ставља под наводнике.
У мају 2021, амерички председник Бајден избацио је Велдонов амандман из предлога буџета за Министарство здравља и социјалне помоћи. Сврха Велдоновог амандмана је гаранција да институције и појединци под приговором савести не остану без федералних средстава. Срећом, најновија дешавања уливају наду, пошто је у Сенату недавно изгласано враћање Велдоновог амандмана у федерални буџет, а смеши се и ревизија одлуке Ро против Вејда на америчком Врховном суду.
Нажалост, ствари у Европи не изгледају обећавајуће. Пољска и Малта, једине две европске земље у којима је абортус илегалан, налазе се под невероватним притиском институција ЕУ. Исто се може рећи и за Мађарску, која својим Уставом из 2012. године гарантује заштиту људског живота од зачећа, премда је у тој земљи још увек на снази Закон о абортусу којим се елективни абортус допушта до 12. недеље гестације (условно до 24. недеље гестације).
Неке земље, попут Италије и, однедавно, Хрватске, редовно се користе као застрашујући примери кршења људских права због недоступности абортуса услед претерано раширеног коришћења приговора савести. У многим земљама Европе, као и у Србији, нема јасних информација о коришћењу приговора савести за насилне медицинске „услуге” попут абортуса. Општи утисак с терена указује на поражавајућу реалност да се ова етичка институција у Србији готово ни не користи. Судећи по дешавањима на међународноправном и институционално-етичком плану, ситуација би могла постати и гора: уместо одбране и даље изградње, институција приговора савести у медицини код нас би могла да ишчезне у потпуности.
Приговор савести је један од кључних елемената у борби за достојанство људског живота од зачећа до природне смрти, посебно у земљама у којима не постоји довољно јака подршка за ова питања у бази, нити довољно изграђена култура дијалога за њихово решавање у јавности и законодавству. Наиме, докле год су лекари слободни да уложе приговор савести на етички проблематичне „услуге” у медицини, биће могуће те праксе проблематизовати у социо-политичкој арени. А док год то буде могуће, постојаће и шанса да преобразимо културу смрти и нарцизма у културу живота и одговорности и успоставимо законе и етичке норме у истинском складу с људским правима.