„Ужасавајуће с медицинског и моралног становишта.“ Тако Џејми Рид назива штету коју деци наносе педијатријске џендер клинике. Можда ћете помислити да је Ридова само још један огорчени конзервативац који свој глас придружује многим другима у покушају да заштите омладину.
Међутим, у питању је особа која се самоидентификује као квир жена удата за трансмушкарца, а чак четири године била је руководилац у једној од водећих педијатријских џендер клиника у САД-у, у Трансродном центру Универзитета Вашингтон у Дечјој болници Сејнт Луис. Све док трагична штета која се наноси младим пацијентима те клинике није постала превише очигледна да би је Џејми игнорисала. „Мислила сам да спасавам трансродну децу“, објашњава она. „Сада сам постала звиждач.“
Напустила сам клинику у новембру прошле године јер више нисам могла да учествујем у ономе што се тамо дешавало. До тренутка када сам отишла, била сам сигурна да је начин на који амерички медицински систем третира ове пацијенте супротан обећању које дајемо као лекари да „не чинимо штету“. Уместо тога, трајно штетимо угроженим пацијентима који су нам поверени.
Данас јавно износим истину. Радим то свесна колико је токсична јавна сфера кад је реч о овом веома спорном питању—и свесна свих начина на које се моје сведочење може злоупотребити. Радим то свесна да се излажем озбиљном личном и професионалном ризику.
Скоро сви у мом животу саветовали су ми да ћутим и погнем главу. Али ја то не могу да учиним мирне савести. Зато што је оно што се дешава великом броју деце много важније од мог личног комфора. А то што им се дешава ужасно је и с моралног и с медицинског становишта.
Њен храбри глас, јединствен због тога што она има инсајдерско искуство, део је све већег хора гласова који позивају да се заустави ова ружна трагедија која је захватила нашу земљу и оставила ожиљке, и емоционално и физички, на многим нашим младима. „Трансродне интервенције штете деци” назив је саопштења које је објавио Амерички колеџ педијатара, у ком се цитира светски познати шведски психијатар др Кристофер Гилберг који каже да је педијатријска транзиција „вероватно један од највећих скандала у историји медицине”. Изјава Америчког колеџа педијатара објашњава зашто је тако, и уз сваку тачку наводе основне информације:
- Блокатори пубертета могу изазвати менталне болести и трајне физичке повреде.
- Хормони супротног пола (тестостерон за жене, естроген за мушкарце) могу пореметити ментално здравље.
- Други здравствени ризици повезани с блокаторима пубертета и хормонима супротног пола укључују, на пример, остеопорозу, поремећаје расположења, нападе, когнитивна оштећења, стерилитет и повећан ризик од срчаног удара, можданог удара, дијабетеса, крвних угрушака и рака.
- Трансродне интервенције за децу експерименталне су и опасне.
У одлично оцењеној књизи Неповратна штета: Трансродна лудост која заводи наше ћерке („потпуно отрежњујући приказ невиђеног и безобзирног друштвеног експеримента чији су субјекти тестирања тела и психе емоционално најрањивијих међу нама“, каже Џон Подхорец, уредник часописа Commentary), Абигејл Шрајер, која се образовала на Оксфорду и дипломирала на Правном факултету у Јејлу, посебно се бави проблемом адолесценткиња и опасном комбинацијом фактора с којима се оне суочавају.
Ово је прича коју Американци треба да чују. Без обзира на то да ли имате ћерку адолесценткињу или не, без обзира на то да ли је ваше дете пало на ову трансродну помаму или не, чињеница је да је Америка постала плодно тло за овај масовни ентузијазам из разлога повезаних с нашом културном слабошћу: ауторитет родитеља је подривен; превише се ослањамо на стручњаке; неистомишљеници у науци и медицини се застрашују; слобода говора је под новим нападом; државни закони о здравственој заштити носе скривене последице; а створена је једна интерсекционална ера у којој жеља да се побегне од доминантног идентитета наводи појединце да се сакрију у групама жртава.
Мамац за ове рањиве адолесценте суптилан је и заводљив, објашњава Шрајерова.
Феномен који је као талас захватио тинејџерке… не потиче од традиционалне родне дисфорије, већ од видео снимака пронађених на интернету. То је опонашање инспирисано интернет гуруима, обећање које девојке дају једна другој—држећи се за руке, задржавајући дах, затворених очију. Таквим девојкама могућност да се идентификују као трансродне особе пружа слободу од немилосрдне анксиозне потраге; она задовољава најдубљу људску потребу за прихватањем, нуди им узбуђење које долази кад радимо нешто чиме прекорачујемо границе, заводљиви осећај припадности.
Али ако се послуша, та песма сирена о родној дисфорији довешће до бродолома — „доживотне зависности од хормона и операција које унаказују“. Како родитељи могу заштитити ћерке? Шрајерова нуди конкретне предлоге.
- Не купујте детету паметни телефон.
- Не одустајте од свог ауторитета као родитељи.
- Не подржавајте родну идеологију у образовању вашег детета.
- Поново уведите приватност у дом.
- Размислите о великим корацима које можете предузети да бисте одвојили ћерку од онога што јој штети.
- Престаните да патологизујете девојаштво.
- Немојте се плашити да признате: дивно је бити девојка.
И шта друштво уопште мора да уради? Аликс Ахарон (суоснивач организације Партнери за етичку бригу и аутор предговора за другу важну књигу, ауторке Ерин Бруер, Трансирање наше деце) храбро изјављује: „Родна индустрија, која… осакаћује и младе и одрасле, шупља је до саме сржи. Родна индустрија се не може регулисати; она се мора укинути“.