Једна вест се појавила у америчким медијима средином децембра, али није добила велику пажњу. Ко зна да ли је то због божићних куповина и међусобних честитања Празника или је то због тога што су људи више за то да такве вести оставе по страни, него да их мучи грижа савести. Ради се о пресуди донесеној 2017. године у Калифорнији, за тројицу мушкараца, који су именованих као „очеви“ на родном листу трогодишње девојчице Пајпер. Беба такође има млађег брата Паркера, од четрнаест месеци: двоје деце су заправо полу брат и сестра, добијени захваљујући даваоцу јајне ћелије и сурогат мајци. Заправо је чудно да је таква чињеница из 2017. одјекнула тек крајем 2020. године.
Јан Џенкинс и Алан Мејфилд, како год било, били су хомосексуални пар већ 17 година. Пре осам година Џереми Ален Хоџис се придружио домаћинству и тако је рођена „полиаморна породица“, која је као таква потврђена судском пресудом пре три године, пружајући правну заштиту за овакве случајеве, који су се раније одбацивали. Тиме је почео да се утире правни пут за нове сличне случајеве.
Очигледно је судија, тачније судија из Сан Диега у Калифорнији, првобитно изјавио да не може одобрити захтев за стављање тројице мушкараца на Пајперин родни лист и да није у стању да „створи преседан“, али касније, и „са сузама у очима“ усред све те гунгуле, пронашао је начин да искористи законе који већ постоје у књигама и „направи историјски случај“.
Јан Џенкинс је доктор. Наравно он вешто користи друштвене мреже за бриљантно приповедање сопствене епопеје. Такође је написао књигу, чији је излазак заказан за март, са називом Три тате и беба, понављајући фарсичну комедију из 1987, Три мушкарца и беба, у којој је реч о три нежење и беби, што је сасвим друга прича. Књига ће, осим што говори о необичној „породици“, родитељима понудити и „савете и предлоге“. Радујем се том читању …
Осим очигледне медијске и економске експлоатације овог случаја, као и ове деце, чија су лица „свуда по насловним страницама“ и дељена на вебу, овај случај следствено утиче на правни аспект и законе, пресудом која се касније показала као прекретница у Сједињеним Америчким Државама. У јулу 2020. године у Сомервилу, у држави Масачусетс, изгласане су гаранције људима из полиаморних веза да уживају нека од истих законских права као и венчани супружници из природних веза. На пример, могућност појављивања у здравственом осигурању једног од партнера и могућност да буде присутан у болници у случају хоспитализације и операције, могло се прочитати у Њујорк Тајмсу .
Претходних година било је и других „историјских“ пресуда о сличним питањима, и увек се користио термин „брак“ за везу људи истог пола који је тражила ЛГБТ + заједница. Опет у Масачусетсу, 2004. склопљен је легални „брак“ између хомосексуалних парова, имплицитно утирући пут ономе што се касније догодило, када су на пример три младе жене основале посебну „породицу“, искоришћавајући могућности ручног везивања (врста древне паганске церемоније, али на одговарајући начин модификована), затим комбинујући, уз помоћ искусног адвоката, „одређена правно обавезујућа документа, своју везу преточиле у законски брак“.
Штавише, „од децембра 2013. полигамија у Сједињеним Државама сматра се легалном као резултат пресуде суда у држави Јута, која стога представља судски преседан који важи у целој земљи. Једино ограничење је да полигамне верске церемоније немају (за сада) институционалну признатост, али њихово слављење и заједнички живот између „венчаних“ су легални“.
Тада је 2015. године „савезни Врховни суд наметнуо легализацију хомосексуалног „брака“ за свих 50 држава Северноамеричке уније“, пресудом коју је судија савезног Врховног суда Антонин Г. Скалиа (1936-2016) дефинисао као претњу америчкој демократији. Та одлука фаворизовала је оно чега се првобитни судија Џон Г. Робертс, уз издвојено мишљење, раније плашио: „Иако већина насумично убацује придев „два“ на разна места, она уопште не нуди разлог зашто се дводелни елемент основне дефиниције брака може сачувати – док елемент мушкарац-жена не може.“
Намећу се заиста важна питања на која треба обратити пажњу, у случају три „оца“ за бебу: чак и ако се неко криво и неодговорно одлучи да превиди емоционални утицај на децу, збрку улога у заједници, у којој постоје три „оца“ и „нема“ мајке, увек се може осврнути на сто година психоанализе и позвати се на „антрополошки концепт “, али можда то не би било упутно…
Прво питање је управо утицај који случај има или може имати на цело друштво: то није само испуњење жеље троје (или више …) људи, хомосексуалних или хетеросексуалних, уверених да се воле и да желе да деле своје животе као муж и жена. Више је у питању правно признање таквог односа, потпуно супротно свим принципима природног права. А такво признање више, таутолошки, није приватна чињеница, то је апсолутно јавна чињеница и учињена је универзално валидном.
Друго питање на столу је питање сурогат мајчинства, трудноће за друге, материце за изнајмљивање. „IFamNews“ се тиме бави у континуитету. Писали смо о неконтролисаној експлоатацији и економским спекулацијама , суперфетацијама и о постојању мајке за новорођенче у време његове највеће потребе за психофизичким благостањем, које ће се одразити на читав живот детета, и коначно о легализованој дистопији.
И све ово, да би се задовољиле жеље одраслих.
Још једном се питамо: деца, а где су ту деца?