ЧОМИЋКИНА ПРАВИЛА

Брзина којом је госпођа министарка Чомић решила да нас модернизује је запањујућа, а о каквом се министарству за „дијалог” ради најбоље сведочи ограничавање јавне расправе на две недеље.

By Miša Djurković
4 years Ago

Ауторски текст др Мише Ђурковића првобитно је објављен на порталу politika.rs

Као гром из ведра неба недавно је у јавност избачена информација да Министарство за људска, мањинска права и дијалог фактички по хитном поступку покушава да прогура пакет изузетно контроверзних закона. Као што јавност већ зна, у питању су „предлози нацрта” Закона о истополним заједницама, рестриктивнијег Закона о забрани дискриминације и (по ко зна који пут) Закона о родној равноправности. Брзина којом је госпођа министарка Чомић решила да нас модернизује је запањујућа, а о каквом се министарству за „дијалог” ради најбоље сведочи ограничавање јавне расправе на две недеље!? Дакле врло је јасна намера да се спроведе блиц криг и држави Србији на силу, под окриљем ковид кризе наметну изузетно опасни, револуционарни и пре свега јасно противуставни закони.

Кренимо пре свега од овог последњег. Сва три предлога су јасно и чисто у супротности са Уставом и то иоле виспренији правник може да види. „Политика” је још 2015. године објавила изјаву министарке Михајловић да јој је секретаријат за законодавство владе скренуо пажњу да се закон не може звати „о родној равноправности” јер Устав Републике Србије не познаје категорију рода. Упркос томе овај измишљени појам се шири по државним стратегијама, уџбеницима који се намећу нашој деци, а ево га и у предлогу закона. Аман људи, зауставите се. Како је могуће да министри предлажу директно противуставне појмове, категорије и законе? Сва документа која садрже поменуту категорију падају на Уставном суду чиме се обесмишљава комплетан правни поредак државе Србије.

Министарка Чомић, која исто као и повереница за равноправност која је подржава, очигледно не познаје ни Устав ни право, упорно понавља како је наводно Закон о истополним заједницама „људскоправашки закон”, шта год то значило и да он нема везе са породично-правном материјом. Колико год то она понављала, неће променити чињеницу да предлог тог закона дубоко задире у породично-правне односе и да осим што се не користи термин брак у свему осим у усвајању то јесте Закон о истополним браковима. Чланови 5, 7, 11, 14 итд. јасно говоре о томе, као што је и у припремном материјалу којим се министарство дебело избрукало било директно преписаних одредби из Породичног закона државе Србије. Дакле случајеви Пољске и бројних других источноевропских држава којима је доста и старог комунизма и овог иновираног који им гура Запад, показују да се питања права истополних особа могу решавати преко постојећих закона (у Србији већ може кроз закон о наслеђивању, Закон о правима пацијената итд.) и да нема потребе да се доноси посебан закон којим се де факто уводе геј бракови и припрема сутра и могућност да могу да усвајају децу. Ако пратимо западни развој, десиће нам се да као у Норвешкој верујућим људима одузимају децу да би их додељивали „толерантнијим” паровима.

Посебна мука је са изузетно опасним предлогом још рестриктивнијег Закона против дискриминације. Потпуно је јасна намера предлагача да додатно застраши све нас који се против овог новог леволибералног лудила и неограниченог кршења Устава и наших права бунимо. Верујући и пропородични људи који су огромна, али нажалост тиха и недовољно заступљена већина у јавности, доживеће додатна ограничења својих права, а ми који смо се бунили ризиковаћемо још веће казне и бржи одлазак у затвор. Без обзира на то што Устав гарантује и слободу говора и слободу мисли и слободу научног рада. Јасна је намера да се религија и ставови верујућих људи сведу искључиво на простор храмова и ритуала, а да им се у свим другим сферама забрани изношење својих ставова, жеља, визија итд. Отуд смо ми потписници Апела 212 личности тражили да се верске заједнице укључе како би пре свега спасле себи смисао деловања и могућност да о било чему у јавности имају свој став.

Такође смо тражили да се држава Србија врати у оквире уставности и да се сва три предлога закона повуку као јасно противуставни. Тек после тог има смисла полако, без притиска повести дијалог о решавању одређених питања које је предлагач имао жељу да решава.

Морам да кажем да ме нажалост реакције заступника ових идеја на наш апел нимало нису изненадиле. Далеко од тога да се ради о борби за некакву толеранцију, по друштвеним мрежама и у јавним наступима могли сте да видите огромну количину мржње према нама који смо подигли глас, тражимо поштовање Устава и замислите владавине права и начела либералне демократије! По порталима попут „Аутономија инфо” и друштвеним мрежама ми смо „стока”, „болесници”, „квазиинтелектуалци” итд. Заменик министра, господин Милићевић у дуелу се свом опоненту све време обраћао на ти и назвао га „сељачином” итд.

Да закључим, у име очувања правног поретка, апелујемо на владу да заустави ове накарадне предлоге.