У ово преломно време у Америци, сећам се онога што сам научио као део полу-званичне делегације на породичној турнеји по Централној Америци. Под вођством Елен Соербри (Ellen Sauerbrey), америчке амбасадорке при Комисији УН-а за статус жена, састали смо се са представницима НВО, верским лидерима, новинарима, па чак и председницима, од којих нам је један рекао да су колосални проблеми са којима се суочава његова земља – која ће ускоро бити означена као пропала држава – резултат распада породице.
Једнако незаборавно било је и оно што нам је рекла једна од породица, која је испричала изазов са којим се суочила годинама раније под претходном владом, која је преузела власт војним пучем и наметнула безбожну, антипородичну политику. Причали су нам како су неке породице избегле из земље да би заштитиле своју децу, а овај отац и мајка одлучили су да обнове земљу јачајући сопствену породицу као тврђаву. Учинили су то, а вредности које су усадили и деца коју су одгајали, сведоче о њиховом успеху – и о снажној истини да породица заиста може бити последњи бастион против непријатељског друштва.
Оно што сам научио у Централној Америци илустрација је онога што је историчар Вил Дурант (Will Durant) истакао: „Породица је била основни темељ сваке цивилизације познате у историји. Била је економска и производна јединица друштва, обрађивала је земљу заједно; била је политичка јединица друштва, са родитељским ауторитетом као потпорним микрокосмосом државе. Била је културна јединица која је преносила писмо и уметност, одгајала и подучавала младе; и то је била морална јединица која је заједничким радом и дисциплином усађивала оне друштвене диспозиције које су психолошка основа цивилизованог друштва. На много начина била је важнија од државе; владе би се могле распасти или опстати, ако породица остане; док се социолозима чини да ће нестајањем породице нестати и сама цивилизација “.
У недавно објављеном приручнику новинара Рода Дрера (Rod Dreher) Живи не лажући: Приручник за хришћанске дисиденте, он извештава да је имао бројне разговоре са породицама широм бившег совјетског блока чије приче показују „како је хришћанска породица природно била основа за стварање отпора комунизму“. Нарочито је вредно пажње било искуство чешког оца по имену Вацлав Бенда (Václav Benda), који је „веровао да је породица основа цивилизације и да се по сваку цену мора неговати и штитити. Био је потпуно свестан претње коју комунизам представља за породицу и дубоко је размишљао о улози коју би традиционална породица требало да преузме у изградњи антикомунистичког хришћанског отпора… и о томе шта треба учинити да породица издржи под влашћу и друштвеним поретком који теже ка њеном уништењу “.
Забринут за своје шесторо деце, Бенда се суочио са суровом реалношћу да је у прошлим временима „породица могла да зависи од спољног света тако да друштво подржи мисију породице – а заузврат су јаке породице стварале грађане способне да граде снажно грађанско друштво. У комунизму, међутим, породица је била изложена директном и континуираном нападу од стране влада које су њен суверенитет виделе као претњу државној контроли свих појединаца, тако да су „брак и породица постали изузетно проблематичне институције“. Да би се супротставио таквом непријатељству, Бенда је схватио да породична кућа мора постати место „заштићено од спољашњег света“, чак и „уточиште од бездушног света“, јер када „нацију и њен народ зароби тоталитарни поредак, тада Хришћани и њихове породице морају се успротивити против тоталитарног света колико и свет против њих“.
Дрер инсистира да је та лекција и данас релевантна као и за совјетску еру, јер „леви напад на традиционални брак и породицу започет је на Западу сексуалном револуцијом 1960-их… и данас се наставља у облику директних напада пробуђене левице, укључујући професоре права који заговарају правне структуре које растављају традиционалну породицу сматрајући је опресивном институциом. Злокобније је што то потиче из прописа, закона и судских одлука које умањују или укидају родитељска права у случајевима који укључују трансродне малолетнике.“ Све ово, према Дреру, указује на „надолазећи меки тоталитаризам“ у којем ће „Хришћани морати да гледају на породични живот на много усредсређенији, озбиљнији начин. Традиционална хришћанска породица није само добра идеја – она је такође стратегија преживљавања … у време прогона“.
Дреров закључак – чија је књига објављена непосредно пре председничких избора у САД у новембру прошле године – не може бити временски подеснији: „Хришћани би требало да престану да узимају породични живот здраво за готово, уместо тога треба да му приступају на промишљенији, дисциплинованији начин …. Хришћански родитељи морају бити намерно супротстављени новој наметнутој култури. Дани живљења, попут свих осталих, у нади да ће нашу децу дочекати боља времена су иза нас.“