Редакција iFamNews-а има критички став према примени Истамбулске конвенције у домаћем законодавству, због идеолошке колонизације и имплементације ЛГБТ права. Текст који је пред вама има за циљ анализу правног тока у тренутним законским оквирима у случају дела породичног насиља.
Породица је нуклеус, основна ћелија друштва. Најстарији облик социјалне заједнице. Она би требало и морало да буде најчвршћа карика у свим типовима друштва. У свакој породици би требало да се стичу моралне вредности,поштовање старијих, учење основним постулатима живота. Савремено доба доноси слабљење породице, слабљење традиције, патријархалног васпитања, конзервативних ставова, поштовање брака као институције и свега оног најлепшег што брак и породица доносе. Као последица свега овога се јавља на крају насиље у породици као један друштвени и правни проблем годинама уназад присутан у друштву и држави.
Радња извршења кривичног дела је угрожавање спокојства,телесног или душевног стања члана породице. Угрожавање обухвата оне делатности којима се ствара могућност повреде одређеног добра или вредности. Угрожава се спокојство, телесни интегритет и душевно стање.
Спокојство је осећање сигурности, психичке и физичке, одсуство узнемиравања од стране неког лица (у овом случају члана породице). Под душевним стањем се може сматрати одсуство страха, несигурности. Начин извршења је примена насиља, претња да ће се напасти живот и тело, дрско и безобзирно понашање.
Пасивни субјект је члан породице. Последица дела је угрожавање спокојства, телесног интегритета и душевног мира члана породице. Дело је извршено када је дошло до угрожавања. Покушај за основни облик је некажњив због запрећене казне. Остаје спорно да ли се пасивни субјект осетио угроженим и да ли ту чињеницу мора да изјави пред надлежним тужиоцем односно судом или се то утврђује са објективног становишта имајући у виду предузету радњу.
Подстрекач и помагач код овог дела не морају бити чланови породице, док извршилац и оштећени морају бити чланови породице. Неопходно је постојање умишљаја за ово кривично дело.
Квалификовани облик постоји ако је приликом извршења основног облика коришћено оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тело тешко повреди или здравље тешко наруши.
Други квалификовани облик постоји ако је наступила тешка телесна повреда, тешко нарушавање здравља или ако је учињено према малолетнику. У прва два случаја мора да постоји нехат, а у односу на чињеницу да је пасивни субјект малолетно лице потребан је умишљај.
Најтежи облик постоји ако је услед извршења дела наступила смрт члана породице. Потребно је постојање нехата у односу на смрт као тежу последицу. У супротном, радило би се о умишљајном убиству члана породице којег је окривљени претходно злостављао, што се онда квалификује као тешко убиство из члана 114.став 1.тачка 10. КЗ-а.
Посебан облик је санкционисан Закоником због кршења мера заштите од насиља у породици који се налазе у Породичном закону. Уколико меру коју је одредио суд, лице које врши насиље у породици прекрши, чини ово кривично дело из става 5. члана 194. КЗ.
Са друге стране имамо ситуацију ако лице коме је изречена хитна мера по Закону о спречавању насиља у породици исту прекрши,тада чини прекршај из члана 36.став 1. овог закона за који је запрећена казна затвора до 60 дана.
Често се у пракси може видети у оваквим случајевима и изрицање мере безбедности из члана 89 а КЗ – забрана приближавања и комуникације са оштећеним.
Што се тиче Закона о спречавању насиља у породици, у Србији се примењује од јуна 2017. године. Потреба за овим законом је проистекла из Конвенције Савета Европе о борби и спречавању насиља над женама и насиља у породици – тзв. Истанбулска конвенција.
Овим законом се уместо термина оштећени користи термин жртва.
Члан 5. Закона говори о примени других прописа, те предвиђа да ако овим законом није другачије предвиђено, у поступцима против учинилаца кривичних дела одређених овим законом и на пружање заштите и подршке жртвама дела наведених у члану 4. овог закона, примењују се КЗ, ЗКП, ЗПП, ПЗ и Закон о полицији. Овај члан отвара низ питања нарочито по поступању полицијских службеника у датој ситуацији.
Ако се примењују правила ЗКП, треба применити правила полицијског хапшења, која предвиђа другачија поступања ОСЛ у односу на овај Закон.
Ако се примењује тај Закон о спречавању насиља у породици, осумњичени може бити спроведен оном овлашћеном службеном лицу – ОСЛ које је завршило специјализовану обуку за ситуације везане за насиље у породици.
Даље, мора се пружити право могућем учиниоцу од стране ОСЛ да се изјасни о свим битним чињеницама, прикупе потребна обавештења од других полицијских службеника, одмах процени ризик непосредне опасности и да под одређеним условима ОСЛ изрекне хитну меру за спречавање насиља у породици. Задржавање по овом Закону ради вођења поступка може трајати најдуже осам часова.
Мишљење које преовладава је да се у овој ситуацији мора дати предност Закону о спречавању насиља у породици у односу на ЗКП, јер је у питању lex specialis, јер се поштује правна максима lex specialis derogat legi generali.
Закон предвиђа учествовање и заједничку координацију полиције, тужилаштва, судова, центра за социјални рад и осталих у спречавању насиља у породици.
Закон предвиђа и да је тужилац коме је пријављено насиље или непосредна опасност од насиља, дужан да пријаву проследи. Полиција по овом закону има право за превентивно довођење лица за које постоји индиција да је потенцијални извршилац дела насиља у породици и може га задржати осам часова. Доноси се наређење којим се изричу хитне мере за спречавање насиља у породици. Хитне мере које изриче ОСЛ могу трајати најдуже 48 часова. Остаје нејасно зашто овако кратак рок за овако осетљиво питање. Ово наређење се уручује лицу коме је хитна мера изречена. ОСЛ доставља наређење и надлежном тужиоцу и осталим учесницима, а жртва насиља се такође обавештава о врсти хитне мере која је донета и то писменим путем.
Тужилац затим после свих ових писмена које прими, вреднује процену ризика надлежног ОСЛ. На тужиоцу је да поднесе или не поднесе предлог надлежном суду да се хитна мера продужи.
Предлог о продужењу хитне мере се подноси надлежном суду а то је суд пребивалишта-боравишта жртве. Судија појединац је надлежан. Он може продужити хитну меру или одбити предлог као неоснован. Тужилац и лице коме је изречена хитна мера могу против решења суда изјавити жалбу Вишем суду. Оно што је специфично исто за овај поступак је да Виши суд не може укинути решење основног суда и вратити основном суду на поновно одлучивање. Дакле или ће потврдити или преиначити. Жалба не одлаже извршење.
Суд је дужан да пре доношења одлуке могућем учиниоцу насиља пружи прилику да се изјасни о наводима тужиоца против њега. Остаје на који начин и када то чини, јер суд доноси решење о предлогу у року од 24 часа од пријема предлога да се мера продужи и то без одржавања рочишта.
Закон предвиђа евиденције података о случајевима насиља у породици и ти се подаци у евиденцији чувају десет година.