Прича о девојци која је родила дете, а затим, будући да није била у стању да га издржава, није га прихватила, дубоко ме погађа, запрепашћује и, искрено, буди у мени осећање кривице.
Девојка живи на улици, нема дом, нема посао, за оброке се ослања на Божју промисао или наду, никад сигурност.
Њен живот је хладноћа, страх, нада која не може ићи даље од једнако ужасне данашњице до бесконачног низа сутрашњица испуњених сиромаштвом и маргинализацијом.
Прича је доспела у вести. Али мало њих, премало њих, задржало се на горком запажању девојке која је искрено рекла да би абортирала да је знала да је трудна.
Дечачић је био паметан, сакрио се. Данас је жив, и ми смо срећни због тога.
Али не можемо да прећутимо разлог због ког би ова девојка одустала од живота свог детета: а то је немогућност да се дете издржава, да му се пружи достојанствен живот.
Ова прича би требало да нас научи неколико ствари.
Прва је да је абортус све само не резултат слободе. Млада жена би наводно абортирала да је знала, јер није могла (читај пажљиво: „није могла“, а не „није хтела“) да задржи бебу. И питам се: да ли је то слобода? Или је то изнуђено решење, на неки начин, због очаја сиромаштва. Да ли треба да наставимо да величамо слободу да убијемо то дете, или да можда – с већим осећајем одговорности – покушамо да решимо економске проблеме који тако често намећу абортус као избор?
Друго: ако се трудноћа не прекине, беба ће се родити. Делује као тривијално запажање, али није. Није тривијално, посебно за оне који кажу „то је само фетус, лоптица ћелија“. Па нека знају да је та „лоптица ћелија“ први корак ка путу који – ако се не прекине – сигурно води у живот. Без икакве сумње. И нека се не правдају речима „не занима ме шта ће сутра бити“, јер ко не воли будућност, не воли ни човека. Без љубави према будућности не бисмо марили за многе теме, као што су економија, животна средина итд. Добро знају љубитељи теорије о „лоптици ћелија” да то сутра припада нама. А нама припада и то дете које ће се сигурно родити ако му не пресечемо пут.
Трећа ствар, пуна наде, јесте то да увек постоји алтернатива абортусу која подразумева живот. И то је сјајна алтернатива, посебно за дете које је сада живо. Прича о девојци и дечаку нас учи да се дете може родити и у крајњем сиромаштву. И да се, када је једном дат живот, мајка достојанствено може повући. Болно, претрпљено, страшно. Али ипак из љубави према том сићушном створењу које нема мане и коме није у реду ускратити живот само зато што систем није у стању да финансијски издржава његово постојање.
А ако и даље мислите да је у питању слобода, па идите питајте тог малог.
Он још увек не може да говори, али његов одговор био би јасан.