Last updated on January 13th, 2022 at 12:37 pm
КЊИГА ОД ПРЕ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ
Године 2002, „Светигора“ је објавила зборник радова које сам приредио, под насловом „Хари Потер и лов на дечје душе“. На Сајму књига у Београду долазило је до смешних неспоразума – деца су куповала књигу, мислећи да је реч о новом наставку романа Џоан Роулинг. Да ми је тада неко рекао – писаћеш, једног дана, са извесним симпатијама о ставовима Роулингове, не бих му веровао, наравно. А сад је дошло да џендер жандармерија устаје против ауторке циклуса романа о Харију Потеру зато што дотична признаје само мушки и женски пол, и што сматра да џендерократија понижава жену. Дошло је доба да британска књижевница, у лудилу које нас је снашло, буде „конзервативна“. То јест, данас си конзервативац ако признајеш само два природна пола.
Очито, апокалиптична отпадија граби ка понору корацима од седам миља. И романи о Харију Потеру сада изгледају као нека игра у односу на понуду коју луциферијанци данас пружају деци и младима.
Али, да не прескачемо теме и питања.
Ипак треба кренути од приче о Харију Потеру, па видети докле смо дошли.
О ПРОМЕНИ ПАРАДИГМЕ
Својевремено сам, на телевизији Епархије жичке, Логос, урадио четири емисије о значају бајки за васпитање деце. Што сам тада рекао, мислим и сада: бајке су драгоцене за васпитање деце. Опасно је мењати њихову парадигматичност, јер је суштински битна за човека.
Клајв Стејплз Луис је, пишући својих седам романа о Нарнији, свету у коме животиње говоре и у коме је цар лав Аслан (праобраз Христа), каже: „Мислио сам да сам ја имао у детињству такве књиге, можда би ми помогле да не изгубим веру. Зашто је тако тешко према Богу и Христовим страдањима осетити оно што нам кажу да треба осећати? Мислим да је то управо зато што је то нека обавеза, а обавезивање убија осећања… У детињству ми се чинило да се о вери може говорити само шапатом, као у болници. Помислих: Шта ако све ово пребацим у чаробну земљу, где нема ни витража, ни веронауке? Можда ће дете тада први пут угледати веру у свој њеној сили и остаће у њој?”
У једном свом писму Луис вели: „Изгледа ми, сад сам тога свестан, да сам порастао читајући бајке, а не романе. Сада од њих добијам више задовољства него у детињству – кадар сам да у њих више уносим, па и да више износим /…/ Повезивати бајке с децом може се само у извесним случајевима. Мислим да је највећи допринос у томе дао Толкин. Ако сте читали његов оглед о бајкама, ви знате да бајке нису биле усмерене само ка деци – њих су волели сви. Зато је бајку задесила судбина старог намештаја – када је изашла из моде у књижевним круговима, нашла се у дечјој соби. Али многа деца не воле бајке, као што не воле старинске кауче; а многи одрасли их воле, као што воле столице за љуљање. Очито је да се љубав према бајкама и код старијих и код млађих може објаснити само једним узроком, мада га је тешко открити. Ја сам лично склон двема теоријама – Толкиновој и Јунговој.
Према Толкину, лепота бајке се састоји у томе да у њој човек себе остварује најпотпуније као творца. Он не „коментарише живот“, како сад воле да кажу; он, по мери својих могућности, саздаје „другостепени свет“. Како мисли Толкин, пошто је то – једна од човекових функција, њено успешно остварење сваки пут доноси радост. По Јунговом мишљењу, бајка ослобађа архетипове који се налазе у колективном несвесном, и, кад читамо добру бајку, ми следимо начело: „Познај самог себе”. Ризиковаћу да то допуним својом теоријом, која се не тиче бајки у целини, него само једне њихове црте. У бајкама срећемо бића која не личе на људе, али се понашају скоро као људи – дивове, патуљке, животиње које говоре. Мислим да је то прекрасна символика која помаже да се опише човечанска психологија и карактерне црте много боље него у роману.“ Луис је такође сматрао да бајке много мање обмањују децу од „озбиљних књига, јер је истина о борби Добра и Зла вечна“. Примедба да бајке „плаше децу“ је глупост, с обзиром да се наши малишани рађају у веку атомске бомбе. „Пошто ће наша деца већ морати да се боре против разних сурових непријатеља, нека бар сазнају да постоје одважни витезови, храброст и постојаност“, поручује писац „Летописа Нарније“.
ПРАВОСЛАВЉЕ И БАЈКА
Руски бајкописац православне вере, Надежда Локтева, вели: „Као човек који воли књижевност и митологију, могу да кажем да сам од часа обраћења у православље у читању открила нову – у исти мах и најрадоснију, а неки пут чак и неиздрживо болну – границу: могућност да написано сагледам очима хришћанина. Радост – што чак и у сасвим световним (па и отворено паганским и атеистичким) делима – може да се открије одблесак светлости са Тавора, чак и слабашна, једва тињајућа искрица, која потврђуjе пронађену истину (наравно, не због тога што књижевности верујем више него Еванђељу); а бол – због тога што је противуречје између божанствене и пале природе нешто што се у уметности осећа нарочито јако. Уман пастир, који проповеда пред незнабошцима, прво ће се потрудити да у туђој вери нађе нешто на шта се може ослонити његова проповед, што је сагласно с Речју Божјом, у чему се, као у огледалу (макар кривом, замућеном) одражава туга и стремљење ка Највишој Истини, ка љубвеобилном и милосрдном Творцу – и нема веће радости него кад човек прогледа: ево шта сам тражио, ево Чији глас сам слушао у најлепшим тренуцима у звуку ветра, шуму таласа, грмљавини олује; ево Коме сам се несвесно клањао… Апостол Павле се узбудио духом кад је гледао паганску Атину, али није почео да разобличава Атињане: види колико сте идола подигли!, него је почео од тога да „непознати Бог“, Кога, не знајући, Атињани поштују, и јесте Бог који је створио свет и све што је у њему, и о Коме Он, Павле, дође да проповеда.
Бајке нису религија (хвала Богу!), али у најбољима од њих, као и у најбољим делима световне уметности, постоји религиозна нит – јасна граница добра и зла, критеријум истине, који сведочи да у свету постоји добро начело; има и дубине окренуте човековом подсвесном, архетиповима који у њему постоје – због тога су ликови бајке, у какву год чудну и фантастичну одећу обучени, лако препознатљиви. Човек може бити очаран тим спољним омотачем, може се уплашити од његовог чудног изгледа – и не видети испод тога унутрашњи смисао или, пак, бити опсењен празнином. Мој је предлог да се гледа у дубину.“
И зато сам, 2002, бурно реаговао на покушај да се бајка претвори у пропаганду вештичарства помоћу романа о Харију Потеру.
О ЧЕМУ ЈЕ БИЛО РЕЧИ?
На сајту „Светосавље“ својевремено је објављено питање једног читаоца: „Прочитао сам на вашем сајту изјаву да Хари Потер изводи децу на криви пут. Можете ли да ми објасните зашто је тако?“
Одговорио је покојни дивни прота – мисионар Душан Колунџић:
„Драги брате Никола, О штетности књига и филмова о Хари Потеру писано је доста у часописима и на сајтовима Српске православне цркве. Ја бих Ти препоручио изванредан текст православног публицисте и врсног познаваоца окултистичких учења и појава у српском народу Г. Владимира Димитријевића. Он је написао (текст „Хари Потер и лов на дечије душе“):
Хари Потер је син чаробњака и вештице које је својевремено убио демонски маг Лорд Волдеморт, и који је сам, као беба, преживео смрт. То јест, Лорд Волдеморт је убио и Харија, али је Хари „васкрсао”, а на челу му је као знак изабраности, остао жиг. Сада га васпитавају Дарслијеви, његова тетка и теча, који су пуки „нормалци”, то јест глупа људска бића која не знају ништа о магији. Они и њихов син Дадли киње Харија. Хришћански образованом човеку је јасно да ово „пресликавање” бебе и пророчанство представљају богохулну карикатуру рођења Христовог и спасавања Богомладенца, Који је побегао у Египат од детеубице Ирода.
Школу коју ће Хари похађати основало је четворо вештица и чаробњака још у средњем веку, када су били гоњени. Управник школе је Албус Дамблдор, велики вештац. Професори су врхунски окултисти, међу којима има и „анимага”, чаробњака који се повремено претварају у животиње. Предмети који се уче су: магијско преображавање, заклињање, хербологији – (наука о окултним својствима биља), историја магије, старање о магијским бићима, летење и чарање. У школи се налазе чаробњачки подруми, салон за врачање, соба тајни, итд.
За разлику од традиционалних бајки, у којима је подела на добро и зло јасна и недвосмислена, у књигама и филму о Харију Потеру није тако. Зла бића из традиционалних бајки у потеријади имају сасвим друге улоге: вештци и вештице су професори у Харијевој школи, а сам Хари је примио један део енергије од оличења зла…
Нипошто се не сме заборавити да је једна од основних порука писца ових књига, Роулингове, бунт против родитељског ауторитета, против нормалних људи „млакоња”, који не знају шта је магија. Оно што највише узнемирава је то, да деца иду у школу где уче бацање чини и друге магијске предмете. Порука јесте да то није само за „маторце”, већ за клинце. А дете се лако опредељује да уђе у жељени свет и тамо испроба оно што је читало или гледало. Дете и не слути да се иза привида безазлености крије демонски свет огромних разорних моћи, са којим се никако не сме играти. Оно што је вековима било симбол зла, у делима о Харију Потеру је постало симбол добра. После књига и филмова, одлази се на сајтове Интернета који вас воде тамо где стручњаци излажу и праве чини.
На челу Харија Потера налази се муња. Муња је знак силе бога Тора, који је опет, рогати бог. То је бог моћи, а муња толико битна у рунској магији да је Хитлер, иначе велики окултиста, ставио на униформе својих СС-трупа. Деца се, на пример, труде да и она имају ожиљак на челу, као Хари, управо на оном месту на којем ће, једног дана, лажни пророк – антихрист, захтевати да сви људи носе знак звери, као симбол лојалности антихристу. Многе десетине милиона биће припремљени за овај и овакав захтев управо захваљујући причама о Харију Потеру. Без довољно знања и још недовољно развијене способности расуђивања деца су, у најмању руку, осуђена да помешају хришћанство са паганизмом, чиме се остварује циљ да се хришћанство разводни, како би потом, као једина брана од антихриста, нестало у вртлогу разних магија и чаробњаштва. То је још један од циљева који треба остварити, поред осталог и књигама и филмовима о Харију Потеру: привикнути људе на знаке, особине и изглед Сатане и његових демона, како би отпор његовом доласку био мањи.
Деца не знају, а одрасли заборављају, да је основно правило окултизма да сатана не даје ништа забадава, нити задуго. Он можда и дозволи понеком од својих земаљских следбеника да осети поседовање неких од моћи којима и сам располаже, али убрзо тражи да овај то плати. Зна се чиме.
Све постаје још интересантније ако знамо да је аутор, госпођа Роулинг (рођена у Велсу, Велика Британија, 1965. г.) сада мултимилионерка и једна од најбогатијих жена на Острву, још до пре неку годину живела као самохрана мајка од државне (социјалне) помоћи, сасвим близу банкрота. Као признање, 2. марта 2001. г. принц Чарлс јој је дао орден Реда Британске империје, за „допринос дечијој књижевности”.
Зато, бар за почетак, не дозволимо сатани да ни на тако безначајан начин, и још безначајнијим поводом, „америчком филмском бајком”, пронађе „кључ за нашу браву”. Ако се опредељујемо да кршимо закон Божји, и ако не схватамо куда то води, кад-тад ћемо бити свесни последица. То јест, без знања о свом Небеском Оцу, наша деца неће поштовати ни земаљског оца и мајку. Ако не идемо за врховним Смислом, Христом, ни наша свакодневница неће имати смисла. Ако као мали буду имали погрешне представе о добру и злу, ако буду веровали у окултне моћи, хоћемо ли бити сигурни да, кад одрасту, неће ући у неку црномагијску секту?
И заиста: ако човек не верује у Бога и бесмртност душе, у то да је овај живот само припрема за вечност, онда је њему свеједно шта гледа, шта слуша, како живи и у шта верује. Свеједно му је и како васпитава своју децу, и ако ће се она сама васпитавати, „спонтано” и „слободно“.
Али, ако човек зна да је Царство Божије наш прави дом, и да се светом управља из дечије собе, онда ће ово неколико речи бити озбиљно упозорење о томе шта доноси култура без Христа, подкултура коју нам нуди медијска машинерија „новог светског поретка”.
Ако останемо верни својој Цркви, њеном предању, њеном причешћу и њеном подвижништву, бићемо кадри да одолимо искушењу дана који долазе. А крајњи исход нас на првом месту, учи свеистинито Еванђеље, у коме Господ вели: „НЕ БОЈТЕ СЕ, ЈА ПОБЕДИХ СВЕТ”. Будимо, дакле, на страни Свепобедног Добра, које је Христос Бог наш.
Надам се, брате Никола да си задовољан овим одговором брата Владимира и да ће знати својој деци да објасниш сву штетност овакве литературе.
Христос посредје нас – Твој о. Душан“
Тако је било некад.