Испоставило се да сам био у праву. У низу чланака за портал iFamNews детаљно сам описао правна питања у вези са случајем којим држава Мисисипи доводи у питање пресуду у случају Роу против Вејда, која је створила уставно „право“ на абортус 1973. и пресуду у случају Планирано родитељство против Кејсија која је скоро двадесет година касније променила правила о абортусу, али је поново потврдила „право“ које је створила пресуда у случају Роу. Прогнозирао сам да ће најмање пет судија – Алито, Горсуч, Томас, Кавано и Баретова – искористити случај Добс против Организације за женско здравље Џексон да пониште одлуке у случајевима Роу и Кејси. Приметио сам да ће бити огромног притиска, укључујући и протесте и претње насиљем од стране присталица абортуса који ће на тај начин покушати да застраше судије како не би дирали пресуду у случају Роу. Оспоравао сам став неких веома цењених правних аналитичара да ће се главни судија Џон Робертс придружити принципијелним конзервативцима у покушају да се повууче Роу, и предвидео сам да ће му на крају недостајати храбрости да то учини.
На крају су се скоро сва ова запажања показала тачним. Суд је пресудио 5-4 за повлачење пресуда у случајевима Роу и Кејси. (Многи у медијима наводе да је гласање у одлуци у случају Добс било 6-3 са судијом Робертсом у већини, али то није тачно. Робертс је написао сагласно мишљење у ком је јасно да би подржао закон Мисисипија који забрањује абортус након 15. недеље, али се није сложио да Роу и Кејси треба да буду повучене.)
Иако сам у чланцима рекао да одлука у случају Добс има потенцијал да уздрма земљу као ниједна друга судска одлука у животу већине људи, неколико догађаја ипак нисам предвидео. Нисам мислио да је могуће да ће неко у самом Врховном суду – вероватно службеник неког либералног судије – пустити да нацрт мишљења процури у медије ради изазивања беса код левице како би се појачао притисак на једног од конзервативних судија да промени мишљење. Премда јесам рекао да ће судије бити подвргнуте најинтензивнијој кампањи притиска икада спроведеној, укључујући и демонстрације пред њиховим домовима, нисам предвидео да ће напор да се промени пројектовано гласање укључити и покушај убиства једног од судија.
Упркос свим узвицима и повицима, и безбројним речима које су обе стране изнеле по питању абортуса након одлуке у случају Добс, образложење већине Врховног суда о томе зашто је повучена пресуда у случају Роу заправо је прилично једноставно и јасно. Одражавајући оригиналистичко тумачење закона, већина судија исправно верује да постоје само две околности у којима судови могу да пронађу уставно право: оно мора бити или изричито наведено у самом тексту Устава, или се лако може закључити на основу историје нације и традиције које су постојале у време када је Устав ратификован. Ни Роу ни Кејси нису испунили те услове, па су од самог почетка ти случајеви погрешно одлучени. У Америци не постоји и никада није постојало уставно право на абортус.
Пресудом у случају Добс, уређивање питања абортуса вратиће се државама које ће о томе одлучивати у складу са 10. амандманом Устава („Овлашћења која Уставом нису делегирана на Сједињене Државе, нити су њиме забрањена државама, резервисана су за државе, односно за народ.) и другим уставним одредбама.
Краткорочно гледано, регулисање абортуса биће прилично у складу са општом политичком афилијацијом држава у нашој тренутно подељеној Америци. Веома плаве државе (демократске – прим. прев.) попут Њујорка и Калифорније наставиће да омогућавају широк приступ абортусу и заиста ће ићи даље позиционирањем својих држава као „уточишта за абортус“. С друге стране, многе веома црвене државе (републиканске – прим. прев.) у потпуности ће спречити абортус (осим да би се сачувао живот мајке). Штавише, многе од њих су још раније донеле „тригер“ законе који сада аутоматски ступају на снагу и забрањују или озбиљно ограничавају абортус. Неке друге државе покушаће да пронађу некакву равнотежу, па ће дозволити абортус у неким случајевима, али га и забранити у многим другим ситуацијама.
Краткорочно ће такође бити много хаоса и конфузије док два табора – један који се залаже за живот и други који подржава абортус – настављају да се боре. На захтев пружалаца абортуса, судови су привремено блокирали ступање на снагу „тригер” закона, али је мало вероватно да ће ове привремене забране постати трајне када ово питање дође до апелационих судова. Председник Џо Бајден и водеће демократе позвали су Конгрес да кодификује пресуду у случају Роу (предложени закон би то урадио тако што би заправо знатно проширио пресуду у случају Роу тако да се легализује абортус на захтев у било ком тренутку трудноће, до самог термина порођаја), и отишли су тако далеко да уклоне тзв. филибастер у Сенату како би тај закон прошао. Али ти напори вероватно ће пропасти јер се два истакнута демократска сенатора, Џо Манчин и Кирстен Синема, противе кршењу правила филибастера. Бајден ће издати различите извршне наредбе за промовисање приступа абортусу (неки су предложили изградњу абортивних клиника на федералним парцелама), али ће судови скоро сигурно то поништити због недостатка законских овлашћења. Биће и покушаја да се Врховни суд напакује (да се прошири број судија) да би се Бајдену дала прилика да именује либералније судије, али ни то неће успети.
Регулатива везана за абортус постаће вруће политичко питање у кратком року. Демократе се надају да ће абортус постати главно питање на средњомандатним изборима 2022. године, јер верују да ће подршка абортусу бити довољна да подстакне масовну излазност у корист демократа. То је чиста фантазија. Иако је питање абортуса узбуркало осећања и страсти, то се десило на обе стране, а не само на страни демократских гласача. Они којима је највише стало до очувања приступа абортусу углавном живе у оним деловима земље – плавим градовима и државама – који ће наставити да омогућавају лак приступ абортусу. Неки људи у неодлучним државама, посебно жене из предграђа, можда су радије за то да приступ абортусу и даље буде дозвољен, али су далеко више забринути због стања економије, све неодрживијих и растућих трошкова живота и инсистирања левице на наметању освешћене прогресивне агенде њиховој деци. Штавише, многе мајке из предграђа живе у љубичастим државама за које постоји велика вероватноћа да ће и даље омогућити неки приступ абортусу.
Шта се дешава на дугорочном плану?
Дугорочна битка око абортуса остаје оно што је и одувек била – битка за срца и умове америчког народа. Као што су други приметили, фокус пролајф заједнице не би требало да буде толико на томе да абортус постане незаконит колико на томе да постане незамислив. Биће потребно много више времена, али трендови у јавном расположењу су свакако охрабрујући.
Постоји још једна важна дугорочна прилика која произилази из пресуде Врховног суда о абортусу. Правно образложење које подупире одлуку у случају Добс – да уставна права постоје само када се изричито помињу у тексту Устава или када се лако изводе из историје и традиције нације – одразиће се и на бројна друга „права“ која су измислиле судије-активисти. Главни међу њима је истополни „брак”. Баш као и абортус, хомосексуални „брак” није право које је наведено у тексту Устава и није имао никакву историју или традицију када су Устав и разни амандмани ратификовани. Од свих „права” која су судије годинама стварала, геј „брак” је најугроженији. Угледна професорка права Хелен Алвар недавно је рекла да је случај Обергефел против Хоџиса који је нацији наметнуо геј „брак”, „готово у потпуности изграђен на образложењу пресуде у случају Кејси да су индивидуална права која поштују пол и креирање идентитета основна уставна права. А пресуда у случају Кејси више не постоји”.
Више од 50 милиона Американаца који су гласали на десетинама државних референдума и кампања за амандмане да се брак дефинише само као заједница једног мушкарца и једне жене, и безброј законодаваца који су то учинили доношењем државних статута, могу само да се надају да ће и пресуда у случају Обергефел такође ускоро отићи.