О РОБОТИМА У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ

ШТА БИ РЕКАО ВЛАДИКА ЊЕГОШ

By Vladimir Dimitrijević
4 years Ago

Last updated on May 20th, 2021 at 03:48 pm

ЊЕГОШЕВО СХВАТАЊЕ НАРОДА

Пишући о схватању народа у Његошевом делу, Душко Бабић, у својој књизи „Његошев национализам“ (Катена Мунди, Београд, 2021) истиче: „Да би означио појам националитета, Његош, поред речи „народ“, користи још неколико синонима, најчешће – „род“ („Роде драги, витешко кољено…“), „племе“ („Племе моје сном мртвијем спава“) и „народност“ („Дивни пјевче, српске народности“). А све их наткриљује и сједињује једна кованица, преузета од његовог учитеља Симе Милутиновића – „својост“. /…/ Тако речи „род“ и „народ“, на пример, упућују на доживљај народа као проширене породице (на-род, на-родити), а у продуженој асоцијативности призивају и сакралну, хришћанску „породичност“, где основни појмови „пресликавају“ породицу: Отац, Син, Богородица – Богомајка. /…/ Свако појединачно „ја“ носи у себи низ колективних идентитета – полни, територијални, генерацијски, класни, политички… (…) – али ниједан од њих по својој снази и дубини не може се мерити са националним идентитетом. У исту раван са националним иде само верски идентитет, али они се, најчешће, и не могу раздвојити, јер су „током већег дела историје човечанства кругови верског и етничког идентитета врло блиски, ако не и истоветни“ (…). Преплетеност националног и верског одређења човека има своје дубоке, онтолошке разлоге: и један и други својом мистичном супстанцом излазе из оквира видљивог и спознатљивог света – из историјске, друштвене, егзистенцијалне сфере постојања – и преливају се у метафизичко и трансцендентно.“

Народ није пукост биологије – он има своју онтологију. И то дубинску, ону која надилази свакодневицу и прелива се у вечност. Одговорно је, дакле, припадати једном народу. Још одговорније бити његов представник – рецимо, у Скупштини Србије.

ПОКОЈНИ, ЖИВИ, НЕРОЂЕНИ

Његошеве дефиниције су сасвим јасне: породица – народ – Црква су јединствени свештени „простори“ у којима се човек остварује као човек. То је „својост“ између Бога и човека и људска узајамност. Да би народ постојао, он се, пре свега, мора „народити“ – у свештеној тајни рађања, свако од нас превазилази самог себе и издиже се изнад своје привремености, у борби против смрти. Због рађања, рекао је Свети Григорије Нисијски, посао смрти је безуспешан, а деца су икона васкрсења. Тако, како истиче Бабић, долазимо до кључа нашег националног идентитета: у духовној заједници Цркве, схватамо оно што је рекао Владимир Соловјов – народ је заједница покојних, живих и нерођених.

Ако постоје народни представници, они то, кад год су на окупу, морају схватати.

О ИЗДАЈИ СВОГ НАРОДА

Постоји и издаја свог народа – она дубинска, суштинска, језгрена, која се ничим не може оправдати и ничим изгладити.

Једна од таквих издаја дешава се, ових дана, у Скупштини Србије, када роботи – дизачи руку, који себе вероватно сматрају православним Србима, пристају да изгласају „законе“ о „родној равноправности“ и „забрани дискриминације“ који ударају на православну веру и на суштинску потребу српског народа – потребу да се тај исти народ рађа и живи у складу са традицијама својим, а не туђинским и окупаторским. Његош је рекао да је муж бранилац жене и детета, а народ брани Цркву и сопствени идентитет. Они који ће гласати за противуставне, антихришћанске и антипородичне законе не виде ништа осим своје личне, бедне, привремене користи, и зато су, хтели то да признају или не, очити издајници свега што човека уздиже изнад анимализма.

РЕЧИТО ЋУТАЊЕ ПОКОЈНИКА

Руски религиозни философ, Семјон Франк, у тексту „Мртви ћуте“ каже следеће:

„Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла по митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих покољења.

За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање.

Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе…

Њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа, они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљења родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је – пажљиво ослушкивати тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања.“

Како ли сада ћуте наши стари, од Косова до Јадовна, који, како рече Милан Ракић, „умираху ћутке на страшноме кољу“?

НОВА ЧЕКА ИЛИ ГЕЈСТАПО ПО НАЛОГУ ХОМИНТЕРНЕ

Шта нас чека?

Чека нас, а шта би друго, нова Лењинова и Стаљинова ЧЕКА, „чрезвичајна комисија“ за борбу против свих бранилаца породичних вредности и истинских људских права. Чека нас борба против сваког истинског – хришћанског родољубља, коју ће водити Ву Ћи Ћи роботи и квазипатриотска братија у сенци Немањиног споменика. По налозима Хоминтерне, Србијом ће харати Гејстапо, и прогањати све који не пристају на лаж.

Али: то је мала цена за слободу која нам је насушна. И борба ће трајати, јер је то, по Његошу, „борба непрестана“.

ПОЧЕЛО ЈЕ, ПОЧЕЛО

Повереник за заштиту равноправности, ноторна Јанковић, ових дана нас је обавестила да у матичним књигама већ можеш да кажеш да ниси ни он, ни она, него ОНО, и то сасвим у складу са налозима Империје сенилних варвара. Већ су извршене измене Закона о матичној књизи које омогућавају унос података о тзв. родној промени у регистар. Без обзира на истину науке, која, као генетика, чак и кад се изврши операција „промене пола“, јасно каже ко је мушко, а ко женско. Захваљујући слугама Империје попут ноторне Јанковић и Ву Ћи Ћи скупштинара, и ми ћемо, као у Калифорнији, ускоро имати мушкарце који се, у затворима, осећају као жене, и који ће тражити да робијају, са својим „изворним полним обележјима“, у женским затворима, и тамо, ето, упражњавају „родну равноправност“ (на правим женама).

А свима онима који за ово ругло названо „законима“ у Скупштини Србије буду гласали ево цитата из Његоша (на размишљање): „Су чим ћете изаћ пред Милоша, и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?“ И још: „Куда ћете с клетвом прађедовском?“