Прошло је нешто више од годину дана откако је На Новом Зеланду донет закон којим је декриминализован абортус. Реч је о једном од најекстремнијих закона те врсте на свету, а усвојен је уз здушну подршку премијерке Џасинде Арден. Према новом закону, на Новом Зеланду је абортус доступан „на захтев“ (није потребан никакав разлог или објашњење) до 12. недеље трудноће, а након тога – тачније, од 20. недеље до самог тренутка порођаја – једноставна изјава лекара да је „абортус примерен у датим околностима“, узимајући у обзир физичко и ментално стање мајке, довољна је да се оконча живот фетуса ради „добробити“ мајке.
Могуће драматичне последице таквог законодавства већ су предочене, почев од изјаве др Кетрин Халаган да је „појам добробити […] толико широк да би практично било који захтев могао бити прихватљив“ као разлог за абортус. У покушају да се ово заустави, посланик Сајмон О’Конор поднео је предлог амандмана који захтева пружање медицинске неге бебама које се роде живе након неуспелог абортуса. Предлог је одбило више од две трећине новозеландских посланика, а Арденова је предњачила у томе.
АБОРТУСИ У ОДМАКЛОЈ ТРУДНОЋИ ПОРАСЛИ ЗА 43%
У протеклих дванаест месеци на Новом Зеланду број абортуса у одмаклој трудноћи, тј. након 20. недеље трудноће, порастао је за чак 43%. У случају да има читалаца који нису упознати с медицинским чињеницама о феталном развоју, дозволите да подсетимо: фетус стар 20 недеља дуг је око 15 центиметара и тежак скоро 300 грама. Трудница у овој фази трудноће може да осети покрете фетуса, а беба већ развија осећај мириса, слуха, вида и додира. У међувремену, „нервни систем формира оне сложене везе које су неопходне за памћење и размишљање“. Сви органи и структуре бебиног тела скоро сасвим су формиране, и сада почиње период када беба „само расте“. Такође, прилично важан податак: у 20. недељи трудноће нервни систем је довољно развијен да беба осећа бол.
На Новом Зеланду је у 2020. години најмање 120 беба убијено после 20. недеље трудноће; у једном случају абортус је обављен на беби после 35. недеље трудноће. Подсетићу вас да се након 37. недеље беба сматра „рођеном у термину“ – и ауторка овог чланка је то лично искусила када је родила савршено здраво дете три недеље пре термина.
DE FACTO ЧЕДОМОРСТВО
Док је Ричард Скот Вилијам, „најраније рођена беба на свету“, рођен у 21. недељи и два дана трудноће, тежак 340 грама, прослављао свој први рођендан 5. јуна, друга деца попут њега нашла су се ван материце, не због несрећног стицаја природних околности, већ због веома прецизне намере изведене медицинским захватом. И бар још једна беба, попут Ричарда, рођена је жива, упркос томе што је била превремена. Док су лекари у болници у Минеаполису, који су дочекали превремено рођеног Ричарда, дали све од себе – и то успешно – да би спасли то мало створење, и омогућили му да након шест месеци тешке борбе оде кући у наручју мајке и оца, други лекари су поступили – другачије.
У ствари, на Новом Зеланду не постоји обавеза да медицинско особље пружи потребну негу бебама које се превремено роде услед неуспешног абортуса, тако да беба рођена жива након неуспешног прекида у одмаклој трудноћи буде остављена да умире мучном смрћу без медицинске неге сатима, док не издахне. Овакве догађаје пријавила је студенткиња медицине која је, и против своје воље, била сведок догађаја. „Обично се у одмаклој трудноћи абортирају бебе са здравственим проблемима, али ова беба је била потпуно здрава, па је мајка индукована, уместо да се беби да смртна инјекција која би зауставила рад срца пре избацивања бебе из материце“, каже Никола. „То никада не бисмо учинили животињама. Било је ужасно“, наставља она, с олакшањем које је драматично искрено, ако се сетимо да је у Немачкој чак забрањено убијање пилећих ембриона након 6. дана инкубације, с обзиром на то да ембриони осећају бол и пате.
С друге стране, људским бићима је дозвољено да умру од гушења, након што су истргнути из мајчине материце. Такву смрт су други лекари описали као „тужну“, али оправдану „економским и стамбеним проблемима“ мајке, жене која – захваљујући закону који је премијерка тако жарко желела – има ту „слободу“ да њено дете пати и умире усред толиких мука. Оно што је њена земља учинила за њу, сетимо се, кад је реч о економским и стамбеним проблемима, није било да је подржи да те проблеме реши, или помогне јој да превазиђе неповољну ситуацију или да изађе на крај са својим слабостима, већ – као прави пример светионика цивилизације и модернизма – да поново цитирамо Николу, држава јој је помогла да „оконча живот свог детета на исцрпљујући и суров начин. Заправо је подло и одвратно да се с било којим људским бићем тако поступа“. Није нам јасно коме би ова жена, којој је, у сваком случају, „и даље потребна подршка и помоћ у таквој ситуацији“, требало да буде захвална. Да ли јој је држава заиста помогла тиме што јој је омогућила да абортира бебу, или би било боље да јој је помогла да реши друге материјалне, стамбене и сличне проблеме? И притом жена одлази из болнице уз додатни терет: сазнање да је плод њене материце остао беспомоћан и патио – сам – до последњег даха.
СВЕ СЕ ОВО МОГЛО ПРЕДВИДЕТИ
Као што је изјавила портпаролка организације Right to Life UK, Катарина Робинсон, „ово је заиста трагичан случај, али потпуно предвидљив. Нови закон о абортусу на Новом Зеланду је варварски, а посланици који су гласали против амандмана који захтева медицинску негу беба рођених након неуспелог абортуса – попут Џасинде Арден – срамота су за људски рок и требало би да се стиде.“ Амандман, који се сматра „непотребним“, заснован је на знању да су у другим јурисдикцијама бебе остављане да умру након неуспелих абортуса када медицинска нега у таквим случајевима није била законски обавезна.