[Овај есеј првобитно је објављен у часопису Touchstone: A Journal of Mere Christianity (www.touchstonemag.com); преносимо га уз њихову дозволу – Уредништво.]
Велике технолошке компаније сада већ рутински цензуришу хришћане и социјалне конзервативце. Примери које смо недавно видели током само једне седмице укључују професора теологије са Универзитета Баптист у Хјустону коме је стигло обавештење од Фејсбука да му је налог суспендован због коментара о трансродној политици председника Бајдена. Затим, Твитер је бокирао налог релативно безазленог интернет часописа Daily Citizen, који објављује организација Фокус на породици, само зато што је часопис приметио да је Бајденов кандидат на једној високој функцији „трансродна жена, односно мушкарац који верује да је жена“. У међувремену, Јутјуб је из непознатих разлога – које, међутим, лако можемо да замислимо – избрисао хиљаде сати видео-снимака са, додуше, доста борбенијег сајта LifeSite News, заједно са 300.000 пратилаца те странице. Stripe, TransferWise и друге финансијске Big Tech корпорације блокирале су рачуне и донаторске листе њихових истомишљеника.
ИСТОРИЈСКА ПОЗАДИНА
Да бисмо сагледали ово из правог угла, потребно је вратити се мало уназад. Пре 150 година, Хришћанско удружење младића из Њујорка (Young Men’s Christian Association) – које је тада горело од праведног евангелизма – основало је тајни одбор за борбу против порока. Подстакнута младим ветераном грађанског рата Ентонијем Комстоком, група је изашла у јавност као Њујоршко друштво за сузбијање порока и 1873. године добила посебну законодавну повељу заједно с полицијским овлашћењима. У наредних десет година, братска друштва никла су и у другим државама.
Као што један историчар исправно сумира, интелектуално и политичко достигнуће овог похода против порока „било је повезивање абортуса и контрацепције с доступношћу непристојне литературе на градским улицама“. Његова сврха је такође била једноставна и јасна: заштитити омладину. Као што је Комсток говорио својим колегама: „Велики заповедник нам је доделио задатак да се непрестано суочавамо с неким од најподмуклијих и најсмртоноснијих сила зла које Сатана упорно поставља против интегритета деце садашњег доба“.
Водећи корпоративни гиганти тог доба потврдили су њихов рад. У управном одбору Њујоршког друштва били су Вилијам Е. Доџ, познат као трговачки принц с Вол стрита, који је створио масивни рударски конгломерат Фелпс Доџ, и финансијски капиталиста Морис К. Џесап (који је основао и Амерички природњачки музеј). Познатија имена међу директорима-оснивачима била су и Семјуел Колгејт, глава породичног посла са сапунима који је био и председник друштва све до своје смрти 1898. године, издавач уџбеника Алфред С. Барнс, и Џ. П. Морган, оснивач велике банке која и данас носи његово име.
Истини за вољу, и они су у свом послу примењивали цензуру. Савезни закон из 1873. године, донет захваљујући деловању друштва против порока, забранио је да се путем америчке поште – најзначајнијег средства за комуникацију и дистрибуцију тог доба – шаље „било каква непристојна, развратна или раскалашна и прљава књига, памфлет, слика, папир, писмо, допис, штампани материјал или друге публикације непристојног карактера, као и било који чланак или предмет који је осмишљен, прилагођен или намењен спречавању зачећа или изазивању побачаја“. Закон је укључивао и средства за специјалног агента овлашћеног да „отвори [поштанске] кесе и вреће како би прегледао пошту у њима“ и да „заплени сва писма и торбе, пакете или пошиљке… који се шаљу супротно закону.“ На инсистирање Конгреса, господин Комсток је постао тај специјални агент.
Ови ратници против порока имали су, наравно, и непријатеље, углавном организоване у Националну либералну лигу. Иако се јавно залагала за „слободу говора“, стварни програм Лиге био је отворени пренос порнографије, окончање закона о браку, слободан приступ средствима за контролу рађања и свеопшта секуларизација америчког живота.
Међутим, скоро пола века, друштва за борбу против порока држала су све под потпуним надзором. Успешно су потиснула деловање порнографа који су 1840-их година похитали да искористе нове технологије штампе и фотографије. Неколико хиљада их је добило новчане или затворске казне, а продаја је пресушила. Заправо, до 1899. године бостонско друштво за борбу против порока прогласило је да „није потребно ништа више“ осим „сталне будности“. Прекид трудноће, који је такође уживао период комерцијалне видљивости почев од четрдесетих година 19. века, 40 година касније потиснут је дубоко у илегалу. Што се тиче средстава за контролу рађања, захваљујући ових друштвима, било је опасно расправљати о контрацепцији у штампи, па чак и у медицинским текстовима. Међу последњим Комстоковим кампањама био је и покушај да се Маргарет Сангер – која је касније основала Америчку лигу за контролу рађања (претходницу Планираног родитељства) – стави иза решетака.
ВАЖНЕ ЛЕКЦИЈЕ
Зашто сад извлачимо ове историјске сенке на светлост дана? Да ли је ово само још једна сетна прича која упоређује „добра стара времена“ с нашим тренутним поремећајима? Или је ово само пример поштене игре? Уосталом, ако су хришћани некада користили корпоративну моћ и закон да би прогонили сексуалне револуционаре свог доба, није ли садашња ситуација, када су се места заменила, само историјска правда?
Постоје важније лекције које из овога можемо извући.
Прво, треба добро проучити неуспех хришћана да одрже антипорочни режим на окупу. Ово легално царство још је било нетакнуто 1915. године, када је преминуо Ентони Комсток. Међутим, до тада је Велики рат већ беснео у Европи – био је то пожар у који ће Сједињене Државе ући две године касније. Морална расељавања уследила су двадесетих година прошлог века, укључујући и нове изазове уобичајеним хришћанским схватањима пола, брака и породице. Личности попут Комстока сада су у најбољем случају изгледале комичне, а у најгорем опасно присилне. Корпоративни лидери као што су били Доџ, Џесап, Барнс, Колгејт и Морган више нису ходали Вол Стритом. И, са изузетком римокатолика који су гравитирали око оца Џона Рајана, хришћански социјални етичари постали су изузетно тихи кад је реч о тим питањима. Заправо, почев од тридесетих година 20. века неке конфесије формално су подржале средства за контролу рађања (а тридесет година касније и абортус).
Друга и с тим повезана поука било је кобно окретање – свакако с надом – ка либерализму као водичу моралног расуђивања. Можда је покушај да се хришћанска сексуална етика пренесе у законе био неправедан, погрешан, па чак и непотребан. Можда би јавна политика требало да дозволи приватној савести да делује у питањима речи, слика, односа, спаваћих соба и трудноће. Конзервативни хришћани би и даље могли да раде те ствари на свој начин, ако би поједини тако одлучили, али више не би смели да намећу своје ставове другима. Уместо тога, могла би да превлада пријатна разноликост мишљења. Почев од тридесетих година 20. века, одлуке савезних судова почеле су, у овом духу, да разграђују законе „против порока“, подстичући правну револуцију која је кулминирала шездесетих и седамдесетих година прошлог века и траје све до данас.
ЗАХТЕВИ „КАПИТАЛИЗОВАНОГ“ ЛИБЕРАЛИЗМА
Но, заборављен је императив „капитализованог“ либерализма. Као што је било замишљено у Националној либералној лиги из 1870-их, он нема више поштовања према угодном моралном плурализму него што га је имало Њујоршко друштво за сузбијање порока. Овај либерализам инсистира, и културно и правно, на слободном (читај атомизираном) појединцу. Људске везе било које врсте – било да су то муж/жена, или родитељ/дете, проширена породица, или верска заједница – морају бити лишене сваког правног признања и заштите. „Слободни“ појединац мора бити у стању да следи свој „сопствени концепт постојања, значења свемира и мистерије људског живота“ (Врховни суд САД-а, 1992).
У таквим стварима, питања пола, брака и породице увек долазе до изражаја, јер су фундаментална за свако поимање људске природе. Ко смо ми? Зашто смо овде? Како би требало да живимо? Хришћани проналазе одговоре у брачним заједницама мушкарца и жене као једног тела, основаних ради рађања и васпитања деце, изградње снажних домова и повезивања генерација. Утемељен у Првој и Другој књизи Мојсијевој, уз усавршавања Исуса Христа и његових апостола, овај начин живота истиче сексуалну дисциплину (целомудреност пре брака, верност у браку), релативно рано ступање у брак, комплементарне сексуалне улоге (мушкарци као очеви, пружаоци услуга и заштитници; жене као мајке и неговатељице), и велике породице.
Комплетни либерални став негира свака ограничења у погледу сексуалне потраге појединца. Свака особа је један од стотину или више „родова“, и своју оријентацију мора пронаћи путем претраживања и експериментисања. Нешто што се зове „брак“ може се десити између било које две особе или више њих, које траже јавно признање за своје сексуалне сусрете. Међутим, нико – ни биолошки родитељи, ни рођаци, ни свештеници, ни учитељи, ни законодавци – не сме се мешати у такву потрагу или везу.
НЕМА ПРОСТОРА ЗА КОМПРОМИС
Требало би да је очигледно да нема простора за компромис између ових супарничких концепата о томе шта значи бити човек. Заправо, сукоб је неизбежан управо из разлога који је давно дао Ентони Комсток: „интегритет деце“. Хришћанске породице рађају децу, понекад заиста изобилно. Либералне везе то ретко раде, услед чега присталице тог погледа на свет имају само једну могућност у било каквој будућности: да се докопају деце оних који се размножавају, било директно куповином (нпр. путем сурогат мајчинства) или озакоњеним одузимањем; или индиректно, кроз индоктринацију (нпр. „јавно образовање“, ако се правилно спроведе).
Овај сукоб је у наше време попримио нове облике. Међу борцима су „блиставе маме“, трансродни мушкарци који користе интернет да би децу натерали да напусте своје природне породице и придруже се „блиставим породицама“, попут њихове. Као што Ебигејл Шрир пише у недавно објављеној књизи „Неповратна штета: Трансродна помама која заводи наше ћерке“, овај процес је сада широко распрострањен, а јавним тужиоцима је необично мрско да се успротиве том облику сексуалног злостављања деце.
Штавише, нови извештаји показују да су клинике Планираног родитељства постале једни од највећих добављача међуполних хормона у земљи, као што је тестостерон за девојчице које траже медицинску промену пола. Овде ипак не би требало да буде изненађења. Организација која је започела кампању против зачећа беба, а затим се залагала за њихово убиство путем абортуса, сада се придружила покушајима да се укину мушко и женско, сам темељ човечности. Либерализам је тако завршио пун круг.
ПОНОВО ПОТВРДИТИ РОДИТЕЉСКА ПРАВА
Шта треба учинити? Више него раније, родитељи су кључ свега. За почетак, родитељи морају да захтевају да јавне власти примене пуну снагу закона на „нове“ (али заправо врло, врло старе и познате) сексуалне предаторе на интернету. Штавише, одговорно хришћанско родитељство значи одбацивање подстицаја великих технолошких компанија и начина на који оне делују, а затим јачање алтернативних, поузданијих облика међусобног повезивања и комуникације.
Треће, хришћански активизам мора се усредсредити на појачану одбрану родитељских права. Способност родитеља да заштите своју децу од сексуалног режима либерализма тренутно је врло слаба. Захваљујући претходним судским пресудама, клинике Планираног родитељства могу слободно дистрибуирати контрацепцију и извршити абортус код већине малолетника. Родни идеолози сада теже да добију исти статус кад је реч о деци.
Једноставно, ова правна ситуација мора се променити. Важан савремени корак јесте велика Конференција о родитељским правима, заказана за овај октобар на Фрањевачком универзитету у Стојбенвилу (Охајо). С великим бројем истакнутих спонзора, циљ Конференције јесте да заштиту деце пребаци с „права родитеља“ на врх дневног реда унутрашње политике. У том циљу већ је израђен амандман о родитељским правима на устав САД, за који ће бити потребан озбиљан напор.
У међувремену, Сатана убрзава свој напад на интегритет деце нашег доба. Изгледа да се сада ређе крије. Отворенији је, дрскији у својој покварености.
Ипак, последња реч овде доћи ће од самог Господа Исуса Христа. Као што је рекао својим ученицима, „А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску“. Да ли се још усуђујемо да кажемо – амин?