Last updated on November 19th, 2021 at 05:46 am
Истина, то се дешава управо овако: тако што у претраживачу укуцате „сурогација“, или, још јасније и језгровитије, „материца за изнајмљивање“: први резултати су огласи, као и у случају било које друге претраге. Међутим, с посебном напоменом: та пракса у Италији није легална.
Наравно, клинике које оглашавају своје услуге на овај начин нису италијанске и не раде у Италији. Међу првима на листи, једна одговара из Шпаније, а друга из Чешке, с две канцеларије, у Брну и Острави. Међутим, веб локације су преведене на италијански, а циљана публика је Белпаесе („Лепа земља“, тј. Италија, прим. уред.). Тамо где, према члану 12, став 6, закона 40/2004, „свако ко у било ком облику спроводи, организује или оглашава стављање у промет полних ћелија или ембриона, или сурогацију материнства, кажњава се затвором од две године и три месеца и новчаном казном између 600.000 и милион евра.“
Чак ни оглашавање трудноће за друге, како је ова пракса „елегантно“ дефинисана, није дозвољено, али ове веб локације објашњавају методе и наводе стопе услуга по наруџби и гаранцију повраћаја новца. Они се чак труде да истакну да би се, након што се родитељи врате у Италију са „својим“ малим дететом у наручју, могли појавити проблеми око регистрације бебе или детета, на основу горе поменутог закона који то брани. Такође пружају неколико савета и за покушај избегавања тог закона.
Дана 24. новембра, Ђиђи Де Пало, председник Форума породичних удружења, и Алберто Гамбино, председник удружења Scienza & Vita, писали су италијанском премијеру Ђузепеу Контеу „[…] тражећи да AGCom коначно склони веб локације и странице у нашој земљи које оглашавају изнајмљивање материце уз накнаду“.
AGCom је, као што је познато, Агенција за гаранцију комуникације, а њени представници су већ изјавили да „не може интервенисати […] без закона који би јој доделио надлежност за прикривање ових илегалних активности на онлајн. Занимљиво је што је, на пример, у вези са ауторским правима на интернету, недавно своју надлежност Агенција извела из нејасних регулаторних принципа, покренувши сопствену ad hoc регулативу“, наставља Де Пало.
Поред строго правних питања и игре „вештина“ неопходних за успостављање норми и правила, оно што упада у очи јесте увек гранични тон комуникације која се односи на трудноћу за друге. На пример, негира се да сложени поступак који укључује велике трошкове путовања, хормоналне терапије, технике вантелесне оплодње, учешће жене „која носи трудноћу“, укључује и плаћање намењено тој жени. Тврди се да би ово био повраћај новца неопходан за куповину, између осталог, „квалитетне хране“.
Даље, занемарујемо сложеност регистрације детета у оним земљама, попут Италије, где ова пракса није легална, што неретко доводи до изузетно тешких и узнемирујућих судских процеса.
Прошле године је у пресуди Касационог суда изречено да „страна судска одлука којом се регулише однос између малолетника рођеног у иностранству прибегавањем сурогат материнству и родитеља детета, држављана Италије, не важи и забрањена је италијанским законодавством“.
Међутим, ових дана је случај сурогат мајчинства преузело Уставно веће, које мора да одлучи о легитимитету одлуке родитељства у Италији за двојицу мушкараца, Италијана, „венчаних“ у Канади као „родитеља“ детета рођеног путем „трудноће за друге“: општина Верона одбила је да препише извод из матичне књиге рођених, „родитељи“ су оспорили одлуку, а сада ће се судски поступак наставити и ускоро ће се видети резултати, који ће, у сваком случају, бити болни.
Али најтужније у свему јесте осећај да то дете, та деца, нису деца, већ нечије власништво. Чињеница да је пресечена не само физичка и опипљива пупчана врпца која их веже за мајку, већ и симболички и метафорички свака веза, сваки контакт, свако рођење.
А усвајање? А, не! Усвајање је нешто друго, у основи другачије, и као приступ и као логика: не дете за сваку породицу, већ, напротив, породица за свако дете.
Верујте ми, знам.