Молити се са својом децом, доживети Адвент (Божићни пост код римо-католика, нап.ур), прави Божић, отићи на ходочашће у Гвадалупе или имати добру и обимну библиотеку и време за породично читање су револуционарни чин. Чак их научите како да крчкају или једу кашу. Као што Џон Дрехер каже у својој најновијој и суштинској књизи „Живети без лажи“: „Свака врста колективног чина који на жив начин повезује заједницу са њеном светом и секуларном историјом је чин отпора етосу који каже да прошлост није материја“.
Меки тоталитаризам који нас вреба, који већ плете своје мреже и хвата младе, жели да избрише наше културно и историјско памћење. Жели да поништи корене и традиције а посебно оне које се односе на веру, породицу и завичај.
Дрехер каже да је импресивно видети како млађе генерације игноришу ствари из недавне прошлости и да их то тера да готово пригрле овај нови тоталитаризам који се великим корацима настанио у нашој дневној соби.
Тоталитаризам који користи диктатуру језика, мисли, политичке коректности, засновану на лажима и пропаганди и бришући из сећања оно што их не занима. И ово није параноја, погледајте само мало како се историја изнова измишља, како се њоме манипулише, како покушава да избрише традиције измишљањем нових, како се нападају неистомишљеници.
Традиционалне божићне јаслице замењују снежни пејзажи и призори клизања деце по леду, честитање Божића се одбија и препоручује се коришћење „Срећних празника“ уз изговор да се не вређају неверујући. Критикује се Шпанија,на пример, у евангелизацији Америке и захтева се извињење за то. И тако, мало по мало, потискујемо све што је породица, завичај и вера.
Млади одрастају не знајући истину, јер им је нико не говори. И наша је обавеза да о томе пишемо, причамо, васпитавамо нашу децу, да читају класичну литературу, историју, да упознају свету историју. То је први корак за активни отпор који ће пре него ли касније, бојим се, како Дрехер објашњава, морати да се увежба.