Насловна фотографија е-чланка у Гардијану не делује нимало злокобно. Примећујемо чак и малчице шашавости, а и радости, зар не? Неки читаоци ће можда чак евоцирати сећања на дирљив филм До неба (Pixar) гледајући озарено лице старог господина у тренутку сусрета са његовим новим „дружбеником“. Тај „ дружбеник“ је робот звани Пепер и он представља део нове замисли Велике Британије да старим особама смештеним у домовима обезбеди боље ментално здравље и донекле смањи усамљеност.Усудили бисмо се да кажемо да ова слика човека и робота испрва оставља утисак топлине око срца, мами нам осмех на лице, али тај осмех неизоставно бледи како се наше размишљање шири и почињемо да се питамо: Како смо, за име света, дошли довде?
У чланку се помиње да је схема попут ове у Британији већ реализована и у Јапану као део исте студије. Управо на спомен Јапана пажљиви читалац мора бити на опрезу како би разлучио да ли ова прича иде у правцу „добрих вести“.
Јапан је у последње време постао земља која је у жижи занимања демографа и економиста алармантно забринутих за знатан пораст старије популације и све мању стопу рађања. У 2017. један наслов из часописа Бизнис Инсајдер дешифрује горућу ситуацију овим речима: „Ово је објава смрти породице. Криза плодности у Јапану ствара економске и социјалне проблеме досад невиђених размера.” И НПР и Си-Ен-Ен објавиле су да Јапан има кризу наталитета, касније напомињући, у децембру 2019, да је стопа наталитета у Јапану достигла најнижи ступањ од како се прати њен раст, тј. од краја 19. века.
Сличне недоумице почеле су да се јављају и у Великој Британији. У априлу 2019, чланак у часопису Конверзејшн такав „драматичан“ пад живорођених у Британији назива „националном кризом“.
У чланку се такође говори о „старој нацији“ у Британији. Помињу се и неки проблеми ове генерације као што су недостатак националне здравствене службе, али такође је истакнут и утицај који ова служба има у бризи за старије.
У Британији има 26,6 милиона људи стористи између 40 и 70 година – то су људи којима ће у наредних 20 година бити потребна туђа нега и помоћ. Насупрот томе, Британија има мање од 14 милиона становника млађих од 19 година – оних који ће у наредних 20 година пружати ту бригу старима.
У светлу свега овога, идеја да роботи брину о старијима и симулирају социјализацију и није тако чудна и неинвентивна узимајући у обзир развој технологије у садашњем свету, већ пре делује као сигнал упозорења с брода који тоне, објављујући да је ова нација кренула путем демографског бродолома. Овде се и не помињу дехуманизација и меланхолија које су неизоставне јер је стара особа без пријатеља и породице, с медицинским особљем које је презапослено и нема времена да задовољи њихове потребе за пажњом, приморана да потребу за дружењем задовољи тако лошом заменом као што је хуманоидна машина. Чак и куце и маце као замена за људске пријатеље делује помало суморно… А тек роботи? Да вам се следи крв у жилама.
Важност поштовања старијих дубоко је културолошки утемељена како у Јапану тако и у целом хришћанском свету током протеклих генерација. Осврнимо се на старозаветну заповест „поштуј оца и мајку“, као и новозаветну да се посећују слаби и болесни (Матеј 25:36, Јован 1:27). Ипак, како се демографска слика погоршавала, а културне и економске вредности мењале, обе ове старовремене вредности губиле су на значају. На првом месту брига о остарелим родитељима све више је пребацивана на трећа лица (попут некадашње праксе плаћања надокнаде уместо да се укаже материјална почаст родитељима, као што је Исус заповедио у посланици Марко 7:9-13).
У данашње време, чак је и дужност посећивања старијих и болесних успела да добије модеран окрет па су роботи преузели овај тескобан и непривлачан задатак, поред других непожељних послова као што је усисавање дневне собе.
У научној фантастици опште место у осмишљавању апокалипсе јесте оно где роботи играју улогу, обично тако што изазивају насиље и супротстављају се људској раси која их је створила. А данас у научним чињеницама видимо наговештаје другачијег апокалиптичног сценарија који укључује роботе и изумирање људске врсте, и који је много реалистичнији и вероватнији, премда свакако и страшнији: роботи који брину о све старијем остатку човечанства које је окренуло леђа вредностима, породици и животу, а као последица тога умире спором смрћу демографског пада. Старији родитељи треба да имају децу или макар млађе генерације да се брину о њима; и то је разлог због којег друштво треба да има здравије породице, више стопе наталитета и боље социјално, економско и политичко уређење које вреднује живот у сваком стадијуму. Труд и залагање ових надасве вредних и способних научника, који су конципирали ову студију у Јапану и Британији, били би сигурно у бољој служби човечанству ако би покушали да досегну тај крај, него што покушавају да ублаже временски бумеранг који неизбежно следи када се ствари попут ових игноришу.