Често смо у прилици да сведочимо како “Миленијалци” кажу: “Ви Бумери то не разумете”, не знајући да је после Баби Боом генерације, стасале после Другог светског рата, одрасла још једна, њихових родитеља, Генерација X. То су сви они рођени између 1965. и 1985. године, и који су имали неко другачије детињство којег се са сетом сећају.
Миленијалци имају своје “Миленијалце”, то су ови из Генерације З, који ће се такође смејати њиховим “застарелим” ставовима, али то је у реду, свако има право на стварање својих успомена из детињства, другачијих, неко мисли бољих, а ми неки ГенX-ери мислимо ипак мало другачије, па се са носталгијом сећамо детињства које је, пре свега, било слободно.
Данашњи родитељи, чини се, током васпитања детета сву пажњу посвећују и на најмање ситнице, желећи да она имају савршено детињство. Међутим, деца из осамдесетих година прошлог века одрасла су на скроз другачији начин, а многи који су тада били мали говоре да је било најлепше доба и да израсли у вредне људе, иако у детињству нису држани под стакленим звоном.
Ево које се све ствари разликују данас у односу на период од пре неколико деценија:
Деца су остајала често сама код куће и по неколико сати док су родитељи на послу или код пријатеља и нико није дизао буку око тога зашто немају жену да их чува и да им спрема. Деца су често сама правила ручак или обављала основне кућне послове, па су тек онда ишла у школу, док су родитељи били на послу и нико није размишљао о томе да су им повређена права нити да им је ускраћено детињство.
Бицикли је била једна од главних занимација, увек и свуда, а кациге и заштита на рукама и коленима није била ни на крај памети родитељима. Модрице на коленима биле су скоро свакодневне, а деца ни тада нису престајала да се играју.
Деца су се возила у аутомобилима, а ауто-седишта специјално за њих нису ни постојала. Често нису била ни везана на задњем седишту, а неке су родитељи држали у крилу током вожње.
Било им је допуштено да се играју са ким и колико желе. Деца су након буђења одмах одлазила напоље и играла се док не падне мрак. Уместо телефона имали су улицу и није било границе у игрицама које су смишљали.
Родитељи нису обраћали велику пажњу на то шта деца једу и колико једу. Данас мајке имају опсесију да деци спреме здраву храну, те да деца не претерају са нездравом храном. Пре тога није било.
Деца су смела да пију воду директно са чесме и из баштeнског црева. Данашње родитеље плаши чињеница да вода са чесме није довољно здрава, па деци дају филтрирану воду или флаширану. Деца по парковима носе флашице са водом, а вода са баштенског црева не долази у обзир.
Једна од најнормалнијих ствари била је да старија деца чувају млађу. Рецимо, шестогодишње дете је чувало млађег брата или сестру и нико није дизао фаму око тога. Данас то не долази у обзир. Само одрасле и одговорне особе могу да чувају децу.
Деца су на телевизији могла да гледају шта су хтела. Често су се породично гледали насилни филмови, хорор и романтични филмови. Тако да за децу није било лимита по том питању, данас је све то драстично другачије.
Породично се возило у фићи и стојадину без појасева, петоро на задњем седишту, док су мајке често на сав глас викале да ће нас дати првом ко наиђе ако не ућутимо.
Није било мобилних телефона, те нико није могао да нас зове да се вратимо кући. Јели смо воће које смо крали тако што смо се пели на високе комшијске трешње или јабуке. Нормално је било падати и имати модрице и огреботине. Тужакање није било ни на крај памети, јер ако се врате кући, игра за тај дан и излазак напоље били би забрањени.
Колачи, штрудле, сладоледи и палачинке били су омиљена посластица, нико није размишљао на скупе чоколаде. Рођендани су се правили код куће, а улица је била резервисна за игру, док су од хране маме правиле сендвиче од хлеба које су деца у сласт јела. Нису биле потребне играонице, слатки столови и аниматори без чега данас било каква дечија прослава ни не почиње.