Насиље је страшно. Свако насиље је за осуду.
Не само насиље над децом, насиље над женама, насиље над мањинама – не, већ свако насиље.
Будући да су деца најрањивија категорија у друштву, а после њих и жене, најчешће се о спречавању насиља говори у контексту те две категорије, те тако имамо програме и пројекте за спречавање вршњачког насиља, као што је „Школа без насиља“, или за спречавање насиља према женама („Могу да нећу – љубав није насиље“).
Сваки нови случај насиља над женама одјекне у новинама и друштвеним мрежама и с правом изазива згражавање и бес сваке иоле нормалне особе. Мушкарци у нашем животу су ту да пре свега штите нас и децу – муж је заштитник породице, „бранич жене и ђетета“, зато толико и боли када нас изневери особа коју смо одабрале за животног сапутника, с којом треба да делимо најинтимније делове свог бића и подижемо децу у којој видимо одраз и себе и мужа.
Међутим, примећујемо и веома чудну ствар – друштво које с правом осети гнев када на светло дана доспе нов случај претучене или убијене жене, с друге стране скоро да уопште не реагује на покушаје да се промени дефиниција жене. Лобисти и бирократе полако спроводе ту промену, без јавне расправе или научних доказа.
Један од најважнијих начина да се заштите жене јесте обезбеђивање искључиво женских просторија, као што су тоалети, свлачионице, затвори или сигурне куће за жртве насиља. Међутим, широм развијеног света, жене су све мање безбедне управо у тим просторијама где треба да се осете довољно заштићено и сигурно да се пресвуку или обаве одређене потребе.
Године 1981. Србија је ратификовала Конвенцију УН о елиминисању свих облика дискриминације жена. Аустралија је то учинила 1983, а затим 1984. усвојила Закон о спречавању дискриминације на основу пола (Sex Discrimination Act). Заштита и права жена наведена у тим документима засновани су на женској биологији, на чињеници да је жена особа женског пола, што је и логично, с обзиром на то да су жене често дискриминисане у вези с трудноћом и рађањем деце управо због тога што поседују ту биолошки јединствену способност коју мушкарци немају.
Но, како пише часопис Аустралијан, колико политичара и новинара који стално говоре о проблемима с којима се суочавају жене заправо зна да су речи „жена“ и „мушкарац“ избачене из поменутог аустралијског Закона о забрани дискриминације на основу пола? Колико њих зна да је биолошко значење тих речи постало проблематично и да је 2013. године усвојена нова дефиниција која дозвољава свакоме да се идентификује као особа супротног пола? Реч је о новом концепту „родног идентитета“ који је у сукобу са званичном науком и биологијом, али су му широм отворена врата законодавства и институција у Аустралији, Канади и Сједињеним Државама, нарочито с доласком Џозефа Бајдена у Белу кућу.
За промену рода више није потребно променити пол операцијом, проћи психолошку процену па чак ни живети као особа супротног пола неко време – довољно је да само изјавите да сте од овог тренутка особа другог „рода“.
Према наводима у чланку из Аустралијана, чак и Аустралијска академија наука каже да је жена „било ко ко се тако идентификује“ – и то у документу о унапређењу положаја жена у науци. Прошле године у Канбери, истраживачи с Аустралијског националног универзитета објавили су родно-инклузивни приручник за „унапређење положаја студенткиња и родних мањина.“ Како пише Кристина Тамбурини за портал iFamNews, једна студија из 2019, названа О терминологији везаној за дојење, каже да „језик хетеросексуалаца, као и језик лактације који је усредсређен на жене“ може да доведе до „употребе погрешног рода приликом ословљавања, искључивања и повређивања осећања трансмаскулиних родитеља и нехеторонормативних породица“. Стога се уместо „дојења“ (енг. breastfeeding) препоручује употреба синтагме „храњење грудима“ или „храњење прсима“ (енг. chestfeeding), а уместо „мајчиног млека“ – „људско млеко“ (human milk). Лакше је негирати биологију, него увредити трансродне особе.
„Родни идентитет“ подмукло и суптилно потискује биологију из јавног простора, институција, закона и језика – и у игри је много више од пуке игре речима. Оваква промена дефиниције жене повлачи са собом мноштво потенцијалних конфликата и ризика – попут угрожавања простора намењених искључиво женама управо ради њихове безбедности.
Већ сам писала о опасностима које прете женама због биолошких мушкараца којима је дозвољено да се такмиче у женским спортовима. Смернице за трансродну инклузију из 2019. године захтевају да се спортска такмичења у Аустралији организују тако да се, где год је могуће, укључе особе у складу са својим самопрокламованим „родом“, чиме се девојке и жене излажу неравноправној борби као и ризику од повреде јер су приморане да се такмиче против биолошких мушкараца.
Кад год дође до могућег сукоба у вези с људским правима, покреће се широка расправа у друштву. Но, то није случај са овим сукобом између жена и мушкараца који тврде да су жене. Друштво ћути. Расправе нема. Жене су препуштене саме себи.
Родни идеолози тврде да нам се на рођењу „додељује пол“, а да ми касније развијамо „родни идентитет“. Научници тврде да је човек (homo sapiens) еволуирао пре 200.000 година, а да садашња људска цивилизација траје отприлике 6.000 година. Просто је невероватно да је човечанству било потребно у најбољу руку 6.000 година да схвати да се ми „не рађамо као женско и мушко“, да нисмо оно што видимо сопственим очима, већ да „сами одређујемо шта смо“.
Пол бебе одређује се у тренутку зачећа, констатује се (а не додељује!) на рођењу и не може се променити. И после неколико десетина операција, и после вишегодишњег узимања хормона супротног пола, свака ћелија у телу особе носи у себи неумољиву и непроменљиву истину: или XX или XY хромозоме, дакле или је неко женско, или мушко. Археолози још нису пронашли остатке ниједне трансродне особе – већ искључиво кости мушкараца или жена. Чак и „родни идентитет“ осликава стереотипе засноване на полу: особа која промени „род“ мења и име, начин облачења, понашање и свеукупни изглед.
Појам „родни идентитет“ не налази се ни у једном обавезујућем међународном споразуму Уједињених Нација. Сваки пут кад је тај појам предложен, чланице УН су га одбациле као контроверзног. Дефиниција на коју се родни идеолози позивају потиче из документа под називом Принципи из Џокџакарте. Реч је о документу о псеудо-људским правима који је заправо само шаблон за активисте, и у ком су набацане идеје из постмодернизма и „квир“ теорије. Како је то Е. Даглас Кларк објаснио:
Овај лукаво срочен манифест почива на премиси да су „права” хомосексуалаца далеко изнад свих других људских права и да имају предност у односу на сва начела и одредбе свих устава, култура, закона итд, уколико та начела и те одредбе нису у складу са тим принципима. Циљ Принципа из Џогџакарте није ништа мање него потпуна трансформација људског друштва која неће трпети никакво супротстављање или неслагање, чак ни од стране верника. Сви ће морати да се поклоне новом идолу.
У горе поменутом чланку за Аустралијан, Кетрин Дивс, суоснивач организације Спасимо женски спорт у Аустралазији, закључује: „Сведоци смо изузетног примера когнитивне дисонанце наше политичке класе и медија – промовисању недовољно схваћене политике која угрожава права жена, док се истовремено увелико извештава о мушком сексуалном напаствовању и насиљу. Када ће политичари и новинари признати ту контрадикторност?“
У јануару ове године гувернер Калифорније Гевин Њусом одобрио је закон који налаже управама затвора да приликом пријема нових затвореника обавезно питају које личне заменице затвореници користе и ког су родног идентитета. Отада, 255 мушких затвореника у Калифорнији тражило је премештај у женски затвор тврдећи да се идентификују као жене. Лос Анђелес Тајмс преноси да чувари у женским затворима упозоравају затворенице да „долазе мушкарци“ и да се припреме на најгоре.
„Мушкарци долазе“.
Драге жене, добродошле у светлу будућност где царују равноправност и људска права за све – само не за нас.