СМИСАО ВАВИЛОНСКЕ КУЛЕ
Живимо у страховито доба неразумевања и страха, када речи губе значења, а осећања нестају са нашег обзорја. Многи сматрају да смо се поново нашли у добу Вавилонске куле, тог пра – неспоразума човечанства са Богом и собом.
Ко је био одговоран за Вавилонску пометњу?
Кад је Вавилонска кула у питању, није Бог тај који је људима помешао језике, него је људско зидање куле довело до онога што сада видимо. Упавши у ропство страсти, човек је изгубио заједнички језик са Богом и својим ближњима, јер страсти по својој природи доводе до неразумевања и раскола.
Остали смо без пуноте појмова зато што смо пали у гордост. Наши преци су хтели да кулом стигу до Бога, да Га на тај начин „припитоме“ и поробе да би Га „покорили“ себи и својим прохтевима.
А то је немогуће. И свети се Божјим повлачењем, после кога настаје помрачење срца и ума.
Вавилонска кула је симбол самообоготворења. Зато је Бог, у оно доба, допустио страстима да раде и разарају и човека и човечанство, да се безбожна замисао о кули не би могла остварити. Тако је настала пометња јер људи више нису могли да разумеју једни друге због мноштва језика које је требало учити зарад најобичнијег разговора.
Тако је и данас, упркос „Гугл транслејту“.
А сада наступа нова Вавилонска кула. Језици се уједињују – сви уче и разумеју енглески, али у оквиру истог језика долази до страховитих неспоразума. Појмовна збрка бива све већа, јер смо заборавили основни језик – језик љубави и жртве.
А где су љубав и жртва – ту је и милосрђе.
МИЛОСРЂЕ КАО ДЕЛАТНА СИЛА
Наш познати византолог, др Димитрије Богдановић, у свом огледу о социјалној теологији Светог Јована Златоуста указује на начелне ставове цариградског патријарха о милосрђу. По Димитрију Богдановћу, Златоустово учење о милосрђу је далеко од свођења истог на индивидуалну врлину. Оно има САБОРНИ значај, и захвата све области друштвеног живота и делања:
„Сав вишак, а то је практично све што је преко биолошког минимума, припада свима и треба да буде подељено са сваким. Тако поново долази до изражаја, у пракси, идеја општег добра и колективне својине. У ствари, Златоусти би желео да се људи потпуно одрекну приватне својине, да поделе са сваким све што имају, да богатих и сиромашних више не буде. Он сам је то учинио, јер је раздао све што је имао од својих имућних и угледних родитеља. Само зато што је у исто време свестан да спремности за тако нешто у друштву нема, и да до тога не би могло доћи добровољно, он пристаје и на мање и скромније размере прерасподеле. Он процењује да у Цариграду има 10% богатих, 10% потпуно сиромашних, и 80% средњих. Сиромашних је, дакле, у односу на богате и средње веома мало (10:90). Па ипак, и поред толико богатих који би могли хранити све гладне, „многи и лежу у кревет без хлеба”, не зато што имућни људи не би могли лако задовољити њихове потребе, већ зато што су сурови и нечовечни. У ствари, каже Златоусти, када би богати и средњи поделили измећу себе оне којима треба хлеба и одела, једва да би на педесет или сто људи дошао један сиромах. Па ипак сиромаси, и поред толиког броја људи који су у стању да им помогну, сваки дан плачу. Он зато позива на поделу свога, ако не у целости, онда и мање, али би и толико било довољно. Онима који се у својој приватно – сопственичкој себичности питају „па шта ће остати нашој деци?” – он говори о благу на небесима, о предностима врлине, али – ако већ неће да поделе све што имају, иако је Христос управо то тражио од оних који желе да достигну савршенство Оца небеског, нека одвоје сиромасима макар половину, или трећину, или четвртину, или петину, или чак десетину од свога имања. И у том случају би наш град, каже св. Јован, био у стању да прехрани сиромахе из десет градова. Не мора се чак дирати ни у основни капитал; довољно би било само начинити сиромахе учесницима у чистој заради, па да питање беде буде решено. Када би макар и тих стотину хиљада цариградских хришћана дало по један само хлеб сиромашној браћи, гладних уопште не би било.“
Да има милосрђа, ни данас не би било гладних.
Али гладних и даље има, јер су срца богатих окорела у егоизму.
Хришћански Бог је Бог милосрђа, што се и видело у Христу Распетоме и Васкрсломе, који је постао Сиромах ради нас људи и ради нашега спасења.
ОПЕТ О ЗЛАТНОЈ МИЛИЈАРДИ
Ко не верује у таквог Бога, спреман је на многа непочинства. Само ако му богатство отвори путеве злочина.
Злочиначка идеја о тријумфу богатих над сиротињом, чак о истребљењу сиромашних, идеја „златне милијарде“, могла је потећи само од људи који служе човекоубици ђаволу. Хришћанин се руководи идејом милосрђа – јер он зна да Христос обитава тамо где су потребити.
Ко затвара уши кад сиромах кука, и сам ће вапијати, и неће бити услишен (Приче Соломонове 21, 13). И још: Милостиња од смрти избавља и може да очисти сваки грех, како пише код Товита (Тов. 12, 9). То су речи архангела Рафаила, једног од седам серафима који стоје пред Богом – дакле, са неба су те речи, не са земље. Сви реформатори и модернизатори ратовали су против сиротиње. Јер су презирали Христа, Бога Који је, како рекосмо, постао сиромах да би све нас обогатио. Зато се испостављало да су њихове реформе биле накарадно прекрајање живог живота ради апстракција. И увек су пропадале.
Тако ће бити и са планетоцидном идејом „златне милијарде“.
УОЧИ ВЕЛИКОГ ПОСТА
Православним хришћанима предстоји Велики пост, као припрема за Васкрс, најрадоснији дан хришћански. А Велики пост је, у Светом Предању Цркве од Истока, увек био спојен са милосрђем. И највећи подвижници египатски из четвртог и петог века по Христу, који су јели сувог хлеба и пили воде једном дневно, творили су милостињу у виду гостољубља. Један од писаца историје египатских монаха каже да су њега и сапутнике предивно дочекали на Нитријској гори: једни су донели воду, други им прали ноге, трећи чистили одећу, а четврти их звали за трпезу. Свако се старао да их услужи оним што има. Када су стигли до заједнице авве Аполоса, монаси су их дочекали појањем, направили метаније до земље и целивали их. Затим су једни ишли испред поклоника, други иза њих, уз појање, док нису дошли до самог авве. Када је Аполос чуо појање изашао је и први им се поклонио до земље, целивао их, увео у своју келију, помолио се, сам им опрао ноге и замолио да се одморе. Тако је поступао са сваким ко би дошао у госте. Обичај гостољубља је налагао да монах код кога је дошао посетилац скине његов плашт и замоли га да се помоли Богу. Затим би домаћин спремио посуду с водом, опрао му ноге и припремио храну. Нудили су најбоље што имају: хлеб и поврће, а кували би и кашицу; давали би и по чашу вина, ако су имали. Из почасти нудили су госту да благослови трпезу, а гост се те почасти одрицао у корист домаћина. Ако су у келији живела двојица, старији би госту прао ноге, а млађи служио око трпезе.
Ако су могли пустињаци у Египту, зар ми не можемо?
Можемо, наравно, по узору на Бога Љубави Коме служимо, и на прекор слугама мрака које маштају о рату против сиротиње.
Велики пост нам је прилика да се обогатимо љубављу. Јер, како каже у Писму: „Ко сиромаху даје, Богу позајмљује“. ( Приче Соломонове, 19,17)
А Бог ником дужан не остаје.