КО ЈЕ БИО ПРЕДРАГ Р. ДРАГИЋ КИЈУК?

БРАНИМИР НЕШИЋ:

Не би било Катене да није било једног човека који је одиграо битну улогу и у твом и у мом животу, а то је био Предраг Драгић Кијук. Он се упокојио на Часне вериге, 29. јануара 2012. године, а Катена мунди у дословном преводу значи Вериге света. Ти си приредио и књигу коју је Катена објавила Кијук – мудра птица љубави. Владо, ко је био Кијук?

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ:

Ево једног записа из мог дневника од пре десет година:

„Почетком јула ове, 2012, добротом христољубиве, и зато гостољубиве, породице покојног Предрага Р. Драгића Кијука, обретох се у његовој радној соби. Док сам прелиставао књиге и фасцикле са светлуцавим траговима једног плодног људског века, схватио сам, коначно: његов одлазак није одлазак појединца, макар то био и стваралац каквог нећемо скоро имати. Он је био жижа кроз коју су се преламали зраци многих српских сунаца, и језгро ко зна колико подухвата и настојања да се наша истина, која је у Христу утемељена, покаже овом свету што у злу лежи…Нисмо ми остали само без Кијука, остали смо и без ко зна колико адреса  делатника, родољуба и подвижника светосавске обнове; сви су они били у његовом адресару, и сваком је он знао улогу и место, и тренутак кад га треба позвати под стег. „Петрограде, ја још да умирем не бих-/мојих телефона бројке су у теби“, певао је трагични Осип Мандељштам. Овде, у творачком простору Кијуковом, схватио сам: он је био наш живи Петроград, и бројке оних телефона којима смо могли да се позивамо,  биле су у њему,тражиоцу српске среће ( „срећа“ је од старосрпског „срешта“; с њим, нашим покојним Братом, ми смо били срећни јер смо се сретали на заједничким пословима „производње смисла“).

Несебично је помагао свима који су нешто писали, објављивали, радили: колико је само туђих рукописа прочитао! Знам велику меру његове тихе радости  (што баш такву књигу припрема за објављивање у библиотеци „Српска дијаспора“ Удружења књижевника Србије) када ми је говорио о сећањима Добривоја Томића, доктора стоматолошких наука, који је већи део живота провео у емиграцији у Немачкој зато што су му оца Душана, ситног индустријалца из Бољевца, комунисти убили, потпуно невиног, да би му отели све што има ( чика Добривоје је, недавно, успео да рехабилитује оца и да га, скупа са осталим жртвама, извади из масовне гробнице и сахрани; његови мемоари су права телемаховска прича наших дана, и пуни су како потресних, тако и невероватних подробности: пацијент му је, рецимо, била ћерка доктора Менгелеа, којој длака с главе није фалила зато што је дете ратног злочинца, док је Томић морао да емигрира као дете невино стрељаног човека )…Па  колико се Кијук трудио да нашој јавности представи дела Дојне Галић – Бар, такође жртве комунистичког тоталитаризма, која је, као српска добротворка,живела у САД…Последње велико што је радио биле су успомене Мира Микетића, који је, као деветеогодишњи дечак, прешао страшни пут црногорске краљевске војске, од Везировог до Зиданог Моста, и, у старости, у три тома испричао повест о покољу најбољих Срба Црне Горе, после кога је једино и било могуће стварање монтенегринске нације…

Наравно, Кијук је притицао у помоћ и уредницима српских часописа: од Лазићеве „Збиље“ до Батуранових „Људи говоре“: слао је своје прилоге, али и налазио оно што треба објавити, и помагао, не очекујући ништа  заузврат.Уредници су му углавном узвраћали захвалношћу, али он  захвалност није очекивао. Као што родна јабука пружа плодове свима, не очекујући захвалност; такав је био и он, сав стваралац, лишен сенке самопреузношења,иако самосвестан, потпуно укорењен у ономе што је Иван Александрович Иљин звао „идејом ранга“ ( сваком своје )…

Прегледам фасцикле, често пожутеле од времена, и у њима налазим трагове борбе, чауре потрошене духовне муниције, завоје са старих српских рана, слике са ратишта смисла, подсећања на отишавше „фронтовике“ ( што би рекла браћа Руси )… Писма из деведесетих, када је требало бранити западна огњишта… Документи о злочинима над нашим народом…Позиви за научне скупове и конференције…

Да, такав је био покојник кроз чију собу крочим, као кроз светлост дана пређашњих, а скупоцених, изливених у неке милогледне крчаге, амфоре, који се у вечности чувају,скупа са Кијуковим сузама проливеним над патњом народа коме је припадао, припадајући, свагда, и Божјем човечанству.Ходам и додирујем његове књиге, као да му пипам ребра или руке, или гледам његову чупаву обрву подигнуту над осмехнутим оком…Свуда се осећа да је ово била и радионица и соба за прву помоћ, јер су му се људи, као раденику и лекару, увек и обраћали.Учинити овом оно, а оном ово; отићи код онога, и понудити сарадњу на опште добро; али, никад ником не бити оруђе за остваривање личних интереса:„Ми нисмо ничији војници“, често ми је понављао покојник, кроз чију радну собу проходим, кружећи, али не као у кругу „проклете авлије“, него као по оцртаној путањи неког небеског тела…

То да ми нисмо ничији војници, ми, српски интелектуалци ( не би требало ту да убрајам себе, шегрта, али ме Мајстор светлости охрабрује не да бих се тиме хвалио, него да бих још више радио ), значи: ако неког бранимо, бранимо га јер је на заједничком фронту, у борби која траје од када постојимо./…/

 Да је неред у соби, није; то је стваралачки ред, кад писац  прилази свакој полици са сигурношћу занатлије који зна где му виси алат, или тобџије увереног у то какав је калибар гранате потребан да би се добацило тамо где су најгушће војске авети. Овде стоје књиге о уметности; овде о историји општој и нашој; овде је проза, онде поезија, тамо књижевна критика. Посебно је, на почасно место, издвојио књиге Достојевског и Солжењицина, који су оправдавали могућност постојања хришћанског интелектуалца у свету без Христа. Враћао им се, очито, опет и опет, пишући о њима или помажући да се о њима пише и сведочи ( тако је редакцији „Двери“ помогао да направи два броја часописа – онај са Солжењициновим текстовима и онај о Солжењницину ). Ту има и много издања Фонда истине о Србима,  животног чеда Кијуковог. „Атлас усташког геноцида“ Страхиње Курдулије, књига покојног Слободана Милеуснића о рушењу наших храмова и олтара у рату 1991-1995, „Велике обмане“ Миливоја Иванишевића и Боре Мишељића о рату у Босни и Херцеговини, па онда „Мали прљави рат“, прича о злочинима словеначких сепаратиста над припадницима ЈНА 1991…Ту је и његова „Српска породична библиотека“, прво коло са седам драгоцених наслова, од Новог Завета до Дучићеве завештајне, „Верујем у Бога и Српство“…Ту је и незаобилазни двотомник Карлхајнца Дешнера о злочиначкој политици римских папа у 20. веку…Иза свега ( или, боље рећи – испред свега),он, Кијук, несаломиви и непропузали Кијук, чију су мајку,старијег брата и баку ( из угледне и богате српске куће са Кордуна ) усташе 1941. затвориле у кућу да их запале, али им се неки млади Хрват смиловао, па их пустио да побегну, непримећене, кроз стражња врата, и чији су отац и мајка, од добростојећих људи, стигли у Србију са голом душом, па се настанили у Крагујевцу, и чијег су оца 1941. Немци на стрељање изводили, оног крвавог октобра, па је за њега, као честитог човека, гарантовао један Љотићев добровољац, код кога су Драгићи становали ( касније  је нудио, пошто је он емигрирао у Америку,да им поклони кућу, али Ранко Драгић, Кијуков отац, нипошто није хтео туђе ), Кијук који се, са патњом свог народа под  маљем папске и протестантске Европе родио, 1945. у Крагујевцу ( где ће и одржати своја последња два предавања ), да би растао у побожној и честитој српској кући, упознавши, још као десетогодишњи дечак, оца Јустина Поповића ( звао га је „чика Благоје“ ), преко Јустиновог школског друга, Велимира Хаџи-Арсића, блиског познаника Кијуковог оца…

Кијук, Кијук, Кијук…Пијук којим смо копали злато у тамнинама наших тамних вилајета, препуних, од стране србомрзаца и домаћих Каина, одсечених глава и извађених очију српске нејачи, али и препуних злата Небеске Србије, које је злато мученичких душа…Фијук ветра који је кидао, као паучину, жабокречину титоистичких лажи и глобалистичких заблуда, а нама умивао лица и скидао са очију скраме и крмеље погрешно наученог и наопако схваћеног…

Не можемо заменити Кијука, јер таквог више нигде нема; такви, који живе за друге и бдију над ближњима, ретки су и у бољим, а камоли у оваквим временима, временима охолократије и тријумфа ништавила, кад би наша елита, и духовна и световна, хтела да се „побугари“ ( ко јачи,ми уз њега ), или потурчи, или, осим часних изузетака, ко зна шта још ( мајстори, мајстори, што би рекао Аца Секулић, песник)… Ова соба, кроз коју ходам, додирујући покојникове књиге као да додирујем његову пријатељску шаку,соба, испред које, на једној вешалици, виси кошуља са плавим пругама и тамним прслуком, која му је тако добро стајала, подвлачећи његов мудрачки изглед и благу, учитељску реч, да, управо ова соба – није мртва. Он је у њој, са свиме што је урадио и што је хтео да уради, све док се није срушио од можданог удара, као високоврхи храст наше храбрости, као наша сушта усправност, која је остала (  копље с неба забодено у аждају зла и лажи овог доба) чак и кад је Кијуково тело зашло у гроб, да почине до свеопштег васкрсења…

Кијукова соба: удишем њен књишки мирис, мирис пожутеле хартије, с крвавим мрљама наших страдања и златном прашином нашег поноса, и кажем:„Учитељу, ту сам. Спреман сам, и не само ја, да одговорим на Твоје питање, оно кочићевско, стегоношо наш, Предраже:„Идеш ли, роде?“

Идем, Учитељу, с Тобом, јер ти си ишао за Христом и Светим Савом, кога је Владика Николај звао најлепшим српским дететом.

Идемо, па докле стигнемо. Јер, како рече један древни подвижник свом монашком ђаку, боље је да оставимо кости у пустињи, на путу у Земљу обећану, него да се враћамо у Египат таме и идолопоклонства.

Идем, Учитељу.“

КИЈУК КАО ЉУБИТЕЉ ПОЕЗИЈЕ

И да додам: Кијук је био један од највећих српских хришћанских интелектуалаца новијег доба. То је доказивао по својој песичкој суптилности и разумевању поезије какво се ретко среће.

Ево његове беседе о поезији:

На вредносној листи, највише се налази поезија. На најнижој лестивици се налази, што је и природно, политика. Поезија је тајна у којој се сви налазимо и које се не можемо ослободити, бавили се ми њоме или она бавила нама, тајна онолико стара, колико је стар и човек.

Смрт и живот у власти су језика, опомиње нас Проповедник, дајући нам до знања колика је вредност језика, јер само језиком можемо да осмислимо, да сумњамо, да верујемо, и можемо да сведочимо време у којем постојимо.Неки од вас се тога можда сећају, прелиставајући старе, како је то народ рекао, „староставне“ књиге, да је Бог заповедио Мојсију, да све то што му је овај рекао, запише. И неће бити да се Бог уплашио да ће Мојсије заборавити и један глас од онога што му је Господ говорио, али му је рекао да то запише, јер нема ничег вреднијег, што је тај космички Творац подарио људском роду, од писма. Без писма, време нема свог садржаја, без писма човек нема свог смисла. Зато су писмо и језик нераздвојно везани за Божански и људски смисао. Подједнако везани, бар када је хришћанска традиција у питању, и за оне на Истоку, и за оне на Западу, иако је понекад било разлике између погледа на свет у источном и западном хришћанству, а бојим се да је та разлика данас већа него што је била некад. Сасвим кратко, рећу Вам као дефиницију: свет западног хришћанства је антропоцентричан свет, свет источног хришћанства је Христоцентричан свет. Разуме се, таквих подела није било у почетку.

Али, вечерас ћу говорити о нечем другом, говорићу о томе да у једном дугом луку српске књижевности, у једном дугом луку сведочења српског језика о српском народу, у једној заробљености биографије народа у књижевности, постоји један посебан поетски језик, језик духовне припадности, који није онај језик који читамо у данашњој поезији, језик вербалне сродности.

Поетика вербалне сродности, у последњих 50 година у српској поезији, јесте она поетика која се служи речима које припадају том другом свету, али је то поетика лишена унутрашње тајне, одгонетке тог језика. Рекао сам да је тај изазов српског језика трајао један миленијум, и када је тај језик почео да живи, тада су Срби у старом словенском језику држали до достојанства језика.

Срби су разликовали радњу глаголати, [радњу] свакодневног говора којим се ми служимо, и који је данас ушао у уметност, до савремене поезије, и радњу словити, богословити, славословити, дакле, разликовали су свети, тајни, достојанствени језик којим само човек може да сведочи себе, и Господа, па чак и онда када не верује, он опет може и једино може само језиком да изражава своју сумњу.

Тај језик духовне сродности путује кроз сва времена, он је неограничен. Све до данас, у оквиру хришћанске традиције, све што припада највреднијим поетским остварењима, припада управо том духовном изазову, поетици духовне припадности. Све оно што је најзначајније припада том свету, или, како то теоретичари књижевности кажу, све то припада метајезику, једном метапростору, метавремену. Шта је то иза простора и времена, ако не питање о животу и смрти, а како је рекао Проповедник, а ја малочас поновио, и живот и смрт су у власти језика.

Како је рекла најмудрија међу српским женама, Исидора Секулић, језик је кућа једног народа, језик је душа једног народа. Разуме се, искварили смо језик, изгубили смо много тога од тог достојанственог језика, изгубили смо много тога од идентитета, и зато је наш ход кроз историју и време, макар од почетка 20. века, био тако рогобатан; нисмо се снашли у том времену.

Када је у питању тај метајезик, тај највреднији поетски језик, традиција, историја европске литературе, заправо почиње закључана у тајне метафизичке поетике, од момента када је стварао принц европске књижевности, Франческо Петрарка. Култна песма принца европске књижевности, Петрарке, јесте песма о Богородици. Од његове песме па до данас траје тај највреднији поетски изазов у европској литератури. Шта је са изазовима у српској књижевности? Негде између, бар тако научници претпостављају, јер су у бомбардовању 1941. уништени сви аутографи српских средњовековних писаца, дакле негде око три деценије после Петрарке, знамо сигурно да је то морало бити између 1390, када Григорије Цамблак пише Слово о преносу моштију Свете Петке, и 1402, када се одиграла Ангорска битка, у том периоду деспот Стефан Лазаревић исписује јединствену песму у српској књижевности, исписује Слово љубве.

То слово о љубави оставило је неизбрисив траг на језик српског народа. Тај свет духовне припадности, о коме Слово говори, ће у сваком времену наћи своје братство по језику, наћи га скоро до данашњих дана, до Момчила Настасијевића, па скоро и до најмлађих представника српске књижевноти који се баве поезијом, који су заробљени поезијом.

Али, желим да нагласим, и на то имам право с обзиром на године које сам провео бавећи се литературом, да је најлепша песма у историји хришћанске цивилизације, најбоља у жанровском, формалном, метричком и мелодијском смислу, исписана на српском језику 1470. године, песма Богородици, (има 308 стихова, односно 77 строфа од по 4 стиха), и исписао ју је, уз неке друге текстове у којима се бави размишљањем о смрти, Димитрије Кантакузин, припадник једне од врло значајних породица, Кантакузина, који имају неодвојиво место у историји српске културе, али свакако, Димитрије Кантакузин остаје најзначајније име у старој српској књижевности, јер све што је писао, написао је на српском језику.

Треба упамтити тај датум, треба упамтити тај назив, и сведочити тај дан, јер ми, овакви какви јесмо, а не можемо се похвалити, откривамо с времена на време, откривајући себе, и смисао тог божанственог, прелепог језика и мисли којима Димитрије Кантакузин у молитви Богородици сведочи истину живота.

Наша поезија је као и наша историја, она дели судбину свог народа и разуме се да није проблем у савременим изазовима, јер језик савремене поезије одговара на време у коме живимо и савремена поезија сведочи време у којем се налазимо и сведочи нас саме. Проблем је у томе када се песници удаље од свог поетског идентитета, а добрих 70 година српски писци су се удаљили од тог хришћанског погледа на свет.

Имајући изазов, не жудњу, већ изазов, искушење експериментисања у језику и поезији, они не само што су изгубили идентитет духа језика којем су припадали, већ су читаву своју поезију претворили једино и искључиво у експеримент. Поезија стварана последњих 70 година се сажима, и ако правите антологију, нећете погрешити ако се одлучите за 10-15 песама које су преживеле своје време и које на било ком другом језику у свету могу прећи пут који је најважнији у уметности, пут од себе до другога. Међу те експерименте сигурно да спадају надреализам и соцреализам, у којима српски песници нису нашли сјајно духовно упориште.

Али било је и оних који су, бавећи се експериментом, остварили оно што остаје у српској књижевности. То су озбиљни писци, од класициста до имажиста, који су се бавили искључиво и једино сведочењем свога времена. Оно што је посебно важно и занимљиво за наше време, време сваког суноврата, па и поетског, јесте један феномен који се догодио у уметности.

Најмлађа генерација уметника која се догодила у овом народу, се јавља не учећи се, не тако што попут научника, хладног мозга и срца, открива прошлост, као да сецира неки палимпсест са кога скида скраме времена да би дошао до неког текста, већ напротив, у тој генерацији се јавља тај језик као посебна лава и та најмлађа генерација сведочи своје време управо на том језику духовне припадности.

Наравно, ја немам намеру да Вама држим икакво предавање, али баш зато што се налазимо у времену пред овај највећи празник, ја ћу Вам вечерас прочитати можда најлепши текст написан на српском језику, а прочитаћу Вам зато што врло дуго у историји српске културе, а нарочито у историји српске поезије, постоји један посебан језик који бисмо ми, књижевни критичари, желећи да нам буде лакше и да сврстамо негде ту врсту поетике, назвали поетика душе. Како она изгледа? Само зато што се налазмо у овом времену поста, ја ћу Вам, иако то нерадо чиним, прочитати један текст за који можда и не грешим ако кажем да то заиста јесте један од најлепших текстова на српском језику.

„Теби, драга жено Изабето, Нисам хтео да те растужим знајући љубав коју си за мене имала, и знајући сузе које су спремне да се пролију. Али сада, будући од тебе далеко, и Бог зна када и где ћемо поново бити заједно, пишем ти својом властитом руком.

Све ствари из Свете Марије на Цетињу, са којима смо побегли од Турака, хоћу да се ове врате Светој Богородици, као њена добра, и као што сам се заветовао када сам био на ономе месту, које ти знаш, жено моја, где си многе сузе пролила.

Ствари црквене даћеш Њој, свеколике, било од сребра или од злата, или од бакра или од коситера, или од свиле, или иконе, или светитеље са сасудама. По овоме ће људи моћи познати праву љубав коју си имала према мени, кад виде да ми ти волиш душу после смрти.

И све оно то сам написао, и оно што нисам написао, било из прошлости или што би се с временом могло догодити, све остављам у власти и потврђујем нека буде у рукама госпође Изабете, моје жене, а пре свега, после моје смрти част своју коју ће моћи чувати ако буде хтела, сећајући се љубави.“

Дабоме да Вам нећу рећи ко је аутор ове песме. Као што вера тражи људе, а људи траже веру, или као што Бог тражи људе, а људи траже Бога, или као што слобода тражи људе, а људи траже слободу, тако и они који траже текстове и ти посебни текстови траже њих, и они који буду имали жудњу да се једнога дана сретну са оваквим текстом и изазовом, сигурно ће до њега доћи.

Рећи ћу Вам на крају нешто што може да Вам помогне у разумевању језика којим говоримо и ја и ви, и језика који у великој фамилији европских народа може да се поноси оствареним поетским резултатима: овај текст који сам Вам прочитао исписан је тачно пре 506 година. Хвала Вам на пажњи.

( Беседа Предрага Р. Драгића Кијука о тајни поезије изговорена је 16. априла 2006. године у Дому културе у Кикинди. )

ПРВИ ДЕО ТЕКСТА