Дана 4. септембра 2021. друштвене мреже су врвеле од фотографије двојице мушкараца који седе један поред другог и гледају се са осмехом на лицима док држе по једну бебу у наручју. У питању су амерички секретар саобраћаја Пит Батигиг и његов супруг Честен, а бебе у наручју су њихови недавно усвојени новорођени близанци. Чињеница да је фотографија дочекана са општим одушевљењем није могла да промени чињеницу да нешто битно недостаје на тој фотографији, баш као у чувеној причи Ханса Кристијана Андерсена „Царево ново одело”. Као што је прича укратко описана на Википедији,
Два преваранта стижу у престоницу где влада цар који превише новца троши на одећу на уштрб питања важних за државу. Представљајући се као кројачи, преваранти нуде цару да му направе величанствену одећу која је невидљива за све који су глупи или неспособни. Цар их унајмљује, а они постављају разбој и бацају се на посао. Један по један, посећују их разни званичници, а потом и сам цар, да провере како напредују. Свако види да су разбоји празни, али се претвара да види платно како га не би сматрали будалом. Најзад, кројачи јављају да је царево одело готово. Претварају се да му облаче невидљиву одећу и цар креће у поворку пред целим градом. Грађанима је непријатно, али пристају да се претварају не желећи да испадну неспособни или глупи, све док једном детету не излети да цар на себи нема баш ништа. Народ тада схвата да су сви преварени. Иако запрепашћен, цар не прекида поворку већ корача још поносније него до тада.
За оне који су заведени сликом двојице мушкараца који се осмехују један другом док две беспомоћне бебе лишавају мајке, глас Кејти Фауст је као глас детета у Андерсеновој бајци. Лишена оца током година одрастања с две лезбејске „мајке“, Кејти се осврнула на своје искуство у отвореном писму главном судији Кенедију у време када је Врховни суд расправљао о случају Обергфел (који се тиче легализације хомосексуалног „брака“ – прим. прев.).
Веома је тешко говорити о овој теми, јер ја волим моју маму. Већина деце која има геј родитеље воли своје родитеље. Такође волимо и њиховог партнера или партнере. Не чујете много од нас јер, ако питате медије, немогуће је да ми истовремено и волимо своје геј родитеље, и противимо се геј браковима. Многи мисле да ја не би требало ни да постојим. Али ја постојим, и нисам једина… У суштини, ова дебата се води око једне ствари. А то су деца…
Када двоје одраслих који не могу да се размножавају желе да заједно подижу децу, одакле долазе те бебе? Свако дете настаје од мајке и оца на које то дете има природно право. Када се дете смести у истополно домаћинство, то значи да ће из његовог живота изостати барем један кључан родитељски однос и витални утицај два пола. Природа заједнице тих одраслих то гарантује. Било да се ради о усвајању, разводу или размножавању уз учешће трећег лица, одрасли у овом сценарију задовољавају своје жеље, док дете сноси највеће последице: оно пропушта прилику да одраста у присуству једног или оба биолошка родитеља…
Сада када сам и сама родитељ, јасно видим прелепе разлике које мој муж и ја доносимо у нашу породицу. Видим целовитост и здравље које моја деца добијају јер имају оба родитеља који живе с њима и воле их. Видим колико је важна улога њиховог оца и колико сам ја незаменљива као њихова мајка. Ми у њиховим животима имамо комплементарне улоге, и ниједно од нас двоје није небитно. Штавише, обоје смо од кључног значаја. Рекло би се да је мајка природа савршено осмислила читаву ову ствар с репродукцијом.
Кејтин закључак одражава оно што су Уједињене нације објавиле 1989. године у Конвенцији о правима детета: „дете, у циљу потпуног и складног развоја личности, треба да расте у породичној средини, у атмосфери среће, љубави и разумевања“, те да је породица „основна јединица друштва и природна средина за развој и благостање свих њених чланова, а посебно деце” (нагласак додат).
Раније, у Декларацији о правима детета из 1959. године, УН су на сличан начин нагласиле да су „детету, за пун и хармоничан развој његове личности, потребни љубав и разумевање. Оно ће, кад год је то могуће, одрастати уз бригу и одговорност својих родитеља.”
Генерална скупштина је ове суштинске документе УН-а, у размаку од три деценије, одобрила 20. новембра – датума који су УН одредиле да буде и Светски дан детета. То је трезвен подсетник да, као што се наглашава у Декларацији о правима детета, „човечанство дугује детету оно најбоље што има“.
Али како назвивамо ситуацију када одрасли свесно не дају детету оно најбоље што могу јер га доделе родитељима истог пола? Наш аустралијски колега др Дејвид ван Генд то назива „поткрадањем детета“. У својој оштрој књизи истог наслова, Ван Генд помиње страшно упозорење Џ. К. Честертона о незаменљивости и мајке и оца: „Овај троугао истинитости, оца, мајке и детета, не може се уништити; он може уништити само оне цивилизације које га занемарују.”
Позивамо да овај Светски дан детета буде време одлуке и посвећености томе да се престане с поткрадањем деце и да се свакоме пружи оно најбоље што човечанство има: могућност да расте и уз мајку и уз оца. Сваком детету је то потребно — и наша цивилизација зависи од тога.