ДОБА У КОМЕ ЖИВИМО
Коронократија има за циљ да уништи сваки облик људског општења које и јесте претња „великом ресету“ као захвату трансхуманизма, који треба да, једном заувек, укине човека и човештво. Да би се човечанство потчинило, оно не сме да памти старе облике узајамности, од којих је однос учитељ – ученик један од најважнијих.
Чега се сећамо из својих школа? Наставних садржаја мало или нимало, али личности својих учитеља свакако. Сећамо се како су говорили, како су гестикулирали, какве су тикове имали; памтимо њихову боју гласа, узречице, начин на који су нам саопштавали градиво. И како су нас, кад одговарамо, слушали. И како су се шалили… Педагог је увек био и јесте детеводитељ, онај који дете узме за руку и показује му свет одраслих, преузимајући одговорност за тај свет. Управо у томе и јесте суштина васпитања, говорила је Хана Арент.
НЕЧОВЕЧНИ ОГЛЕДИ СА ДЕЦОМ
У античкој Грчкој, педагог је био роб који је децу слободних грађана водио у школу и доводио из школе, надзирући њихово понашање и учење. Због тога су му деца правила разне смицалице и пакости, које је он морао да стоички подноси – рекосмо, био је роб. Од тог доба се штошта променило, али рад са најмлађима и даље захтева сву љубав и пажњу за коју смо способни. Експериментисати с децом је нечовечно и често злочиначки, поготову ако се то ради с намером да се иста онеспособе за стваралаштво и високу културу, као и да им се убије свако осећање за вечно и бесмртно у њима и свету у коме живе.
Један од кључних циљева коронократије је уништење школе као кључног простора социјализације младих људи. „Он лајн“ настава није никаква настава – посредовани екраном, међуљудски односи постају пуки симулакрум. И учење се претвара у симулакрум.
КАКО СУ ШКОЛОВАНА „ДЕЦА ТЕЛЕВИЗИЈЕ“
Процес школоубиства почео је давно. Француски мислилац, Дани Робер Дифур, писао је о томе још пре две деценије, бавећи се школовањем тзв. „деце телевизије“. Васпитање здраве имагинације је пресудно, тврдио је он. Ако дете не савлада добро симболичке ознаке за време, простор и лица, оно се препушта сликама из спољњег света које продужавају његове маштарије. То јест, по Дифуру, „уместо да се разврстају и повежу у оквиру кумулативног процеса којим субјект овладава и управља, слике могу загосподарити оним ко их прима доводећи га у стање потчињености и зависности.” Тако телевизија „замагљује перцепцију, поспешујући стапање фантазија са стварношћу и доприносећи збрци на равни симболичке функције.”
Разорити перцепцију, управљати опажањем – зар то није, увек и свагда, био циљ глобалне Империје?
НЕСТАНАК ЂАКА
И додаје Дифур: „Иста та „деца телевизије” једног дана крећу у школу. Разумљиво је онда зашто многи професори са горчином тврде да пред собом „немају више ђаке”, да та деца „више не слушају”. Она, вероватно, више ни не говоре. Не зато што су постала нема – напротив; али, сусрећу се са огромним тешкоћама када треба да се укључе у било коју врсту расправе, где учесници наизменично узимају улогу онога ко говори и онога ко слуша. У школи таква ситуација подразумева да један учесник (професор) даје исказе засноване на разуму (тј. преноси вишеструка знања нагомилана током многих генерација и стално реактуелизована), док други учесник (ученик) по потреби о њима расправља.
Несумњиво је да велика већина професора настоји, не штедећи труда и често идући преко својих снага, да младима врати њихов статус ђака а себи улогу наставника. Али, у томе и јесте новонастала промена: пошто су деца онемогућена да постану ученици и професори суочавају се са све већим препрекама у вршењу свога посла. Током 30 година наводних „демократских” реформи, надлежни политичари и педагошки стручњаци стално су им понављали како је њихово настојање да поучавају – застарела и превазиђена ствар. Бивши министар за образовање Клод Алегр укорио је професоре саветујући им да одустану од своје архаичне тежње која се, по његовом мишљењу сводила на став да ђаци треба само да ме слушају, јер сам тај који зна. Стога је министар уместо термина „ученик” увео ширу одредницу „млађи”, тврдећи да млади (…) желе интер-акцију.“
Тако је нестала и дисциплина, појам који потиче од латинске именице за ђака (discipulus). Права дисциплина никад није била терор, него радна атмосфера у школи.
НЕПОТРЕБНИ ПРОФЕСОРИ
Дисфур је указао на чињеницу да ни професори више нису потребни: „У име демократизације школства практично је призната и потврђена чињеница да више нема ученика. Зашто би онда још постојали професори? На основу изјава одговорних лица и стручњак за педагогију, образовни модел који треба да однесе превагу над ранијим, по претпоставци „застарелим” обрасцем школског система, заправо је телевизијски talkshow, где свако може „демократски” да изнесе своје мишљење. Тако све постаје ствар интеракције међу субјектима; нема више критичког напора који захтева да напусти властито гледиште у корист других, свеобухватнијих, темељнијих, разложнијих, аргументованијих ставова. Професор који непрекидно подстиче ђаке на критичко размишљање постао је неприхватљива појава. Он је непријатељ против кога се треба борити, јер не поштује становиште „младих”. Многи педагози „објашњавају” на тај начин насиље које је захватило школе: наиме, „млади” наводно реагују на недолични професорски ауторитет.
А ако су збиља приморани на насиље и одмеравање односа снага, то је стога што им није омогућено никакво друго решење: већ су формирани тако да избегавају борбу аргументима и мукотрпни пут разложног и критичког мишљења.”
Тамо где нема знања и мудрости, влада насиље и идиотизам. А глобалистима је баш то и потребно.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Што је почело тријумфом телевизије, завршава „онлајн“ наставом. А све у доба „великог ресета“.
Људи попут Спасоја Граховца чинили су овај свет бољим. Сада их замењује „паметни телефон“, који нашу децу води у дигиталну деменцију.
Морамо учинити све што је могуће да школа опет постане оно што је била – училиште људскости и заједиштва.
ИСТИНА ПЕДАГОГИЈЕ И ОНЛАЈН СИМУЛАКРУМ ШКОЛЕ (ПРВИ ДЕО ТЕКСТА)