Иако је Закон о раду још 2001. године дозволио очевима у Србији да узму одсуство ради неге детета, бројке говоре да је проценат тата који користи тзв. породиљско одсуство и даље на нивоу статистичке грешке, с обзиром на то да тек сваки двестоти отац у Србији користи ову законску могућност. Резултат тога је да оба партнера пате – очевима недостаје чвршћа емоционална веза с децом, а мајке осећају да нису у стању да се истовремено остваре на породичном и професионалном плану. Међутим, ово релативно споро „укључивање” у очинску улогу не значи да мушкарци немају интереса или мотивације да учествују у родитељству. Напротив, подаци показују да скоро 90 одсто мушкараца у Србији жели да проводи више времена с децом. Штавише, трећина очева каже да би напустила посао да би бринула о деци ако би њихове партнерке зарађивале довољно. Ипак, не смемо заборавити да многе породице на крају дана доносе рационалне одлуке јер жене широм Европе, па и у Србији, и даље зарађују мање од мушкараца, каже Џон Кенеди Мосоти, директор Популационог фонда Уједињених нација за Србију (УНФПА).
У ексклузивном разговору за „Политику”, поводом Међународног дана очева, који се свугде у свету обележава 20. јуна, Мосоти цитира резултате бројних социопсихолошких истраживања која сведоче да присуство оца од самог почетка дететовог живота дефинитивно мења породичну динамику набоље.
„Из вишегодишњих истраживања знамо да када је мушкарац активно укључен у родитељство, партнерке су задовољније, мање је насиља над женама и децом и породична клима је боља. Проблематично понашање код деце значајно се смањује када она уче од добрих модела. И сами очеви су срећнији – живе дуже, имају мање здравствених проблема и продуктивнији су на послу. Многе земље које су увеле или су на путу да уведу свеобухватне политике за укључивање очева у родитељство схватиле су и важност стварања специјализованих програма за мушкарце у којима они могу тражити родитељске савете, отворено разговарати о својим страховима и квалитетно проводити време са својом децом. После много година рада с мушкарцима и младићима, УНФПА у Србији заједно с нашим партнерима из организације ’Миксер’ пилотира ’Хаб за тате’, односно интерактивни и виртуелни простор за очеве. Широм региона већ успешно раде хабови и клубови за тате, а нама је драго што се у многим земљама то одвија баш уз подршку УНФПА”, истиче наш саговорник.
На констатацију да подаци Републичког завода за статистику сведоче да се очеви у нашој средини у просеку дететом баве једанаест минута дневно и на питање да ли очеви својевољно „одсуствују” из родитељства или су мајке те које очевима додељују тзв. неродитељске дужности, па се они више баве кућом, набавком, плаћањем рачуна и одвожењем деце у школи и на ваннаставне активности, Џон Кенеди Мосоти каже:
„Рекао бих да су овде присутни многи фактори, али кључни разлози леже у родној неравноправности и нормама које постоје у друштву. Пандемија вируса корона погоршала је много ствари у нашим животима – мере карантина задржале су нас у кућама, а затварањем школа дошло је до ’експлозије’ кућних послова и за жене и за мушкарце. Ипак, жене су и даље сносиле већину тог терета. Генерално посматрано, подела задужења између родитеља у Србији врло је јасна, а подаци показују да што су партнери образованији, више деле задужења и задовољнији су поделом родитељских послова. Иако се ситуација полако мења, то није довољно – због тога УНФПА стално истиче важност укључивања очева у родитељство. Када деца виде да и мајка и отац једнако раде по кући и обоје имају прилику да се професионално развијају, они усвајају ове вредности и преносе их у своје будуће породице.”
На питање које земље на добар начин подстичу „татинство” и како држава може да помогне очевима да на бољи и квалитетнији начин буду присутни у животима своје деце, директор УНФПА за Србију каже:
„Шведски модел је врло познат и ефикасан – за родитељство се припремају и маме и тате, а постоје различити државни системи подршке за родитеље. Шведска је занимљив пример и како добре родне политике имају трајне последице на много вишем нивоу. Истина је да већина људи у региону и у Србији заправо жели двоје или више деце, али најчешће остају на једном наследнику. Разлога је много, а један од фактора је недостатак подршке запосленим женама, од којих се још увек очекује да брину о домаћинству, због чега су многе од њих приморане да бирају између деце и каријере.”
Коментари на чланак