Last updated on October 4th, 2024 at 08:43 am
На овогодишњем фестивалу „Ћирилицом”, који се осми пут одржава у Будви, одржана је трибина о појму рода, на којој су учествовали проф. др Милош Ковачевић, др Миша Ђурковић и наша Марија Стајић. Преносимо њено излагање у целости.
редакција портала IFamNews
На недавно одржаним Олимпијским играма видели смо да се организатори нимало не устручавају да подрже успостављање Новог светског поретка, а важан део тога јесте и брисање суштинских одлика нашег идентитета, и то не само националног, верског и културног, већ и оног непроменљивог, биолошког идентитета, двополне природе људског бића. На претходној Олимпијади (2021) учествовале су прве трансродне особе. Једна је Канађанка по имену Квин (рођена као Ребека Квин), која се идентификује као трансособа и за себе користи заменице у трећем лицу множине. Илустроваћу вам како то звучи када се о једној особи говори у трећем лицу множине:
„Почели су да играју фудбал са шест година и брзо је постало јасно да имају таленат за тај спорт. Ишли су на Универзитет Дјук где су представљали Канаду и 2016. на Олимпијским играма у Рију. У септембру 2020. аутовали су се на друштвеним мрежама као транс и небинарна особа.”
Ово није опис целог канадског тима него једне особе. Иначе, овој особи дозвољено је да настави да се професионално бави фудбалом у женској категорији на основу пола „приписаног на рођењу“.
Друга особа је Лорел Хабард, дизач тегова с Новог Зеланда, који је рођен као мушкарац али се идентификује као жена и такмичи се у женској категорији. Он је 2012. кренуо у тзв. транзицију и почео да узима блокаторе тестостерона, али нисам успела да сазнам да ли је ишао и на операцију промене пола. Мој утисак је да није. Наводно му је хормонском терапијом смањен ниво тестостерона, што је за Олимпијски комитет било довољно да му дозволи да се такмичи. Међутим, научни рад из 2021. године[1] закључује да се минимални губитак перформанси од око 5% након барем 12 месеци терапије заустављања лучења мушких хормона не може ни упоредити с предностима које особа добија када прође кроз мушки пубертет, чиме добија – кад је реч о дизању тегова – предност од око 30–40%. Што се Хабарда тиче, то се јасно види по томе што је као мушкарац дизао 300 кг (али му то не би омогућило пласман на Олимпијске игре у мушкој категорији), а као „жена” 285 кг.
У поменутом раду се наводи да особе које прођу кроз мушки пубертет имају 45% више мишићне масе, као и да тиме добијају огромне предности у свим категоријама: телесни састав, мишићна маса, кардиоваскуларна функција итд. Закључци овог рада потврђују оно што је већ показано у пракси: фудбалерке понекад играју утакмице с младим момцима ради тренинга, те је тако женска фудбалска репрезентација Аустралије играла с дечацима од 15 година и изгубила је утакмицу са 7:0. Рекордни олимпијски, светски и државни резултат у спринту на 100 метара атлетичарке Тори Бауи (10,78 секунди) заправо је лошији од резултата који је постигло 15.000 мушкараца и дечака.[2]
Ове године на Олимпијади злато и сребро у женском боксу однеле су две у најмању руку контроверзне особе, Иман Хелиф и Лин Ју-тинг. За разлику од Хабарда, мушкарца који тврди да је жена, ове две особе по свему судећи јесу тзв. међуполне особе у правом смислу те речи – рођене су с генетском мутацијом и у својим ћелијама имају XY хромозоме, иако спољашње гениталије могу бити женског типа, а нивои мушких хормона повишени. Могли бисмо се сложити да присуство Y хромозома не мора нужно значити да је особа мушког пола, ако нпр. свакако има женске гениталије, али не можемо ни затварати очи пред чињеницом да те особе имају неправичну предност у односу на жене те би требало добро размислити о томе да ли оне треба да се такмиче у женским спортским категоријама.
Претпоставља се Иман Хелиф има стање које се назива недостатак 5α-редуктазе. Особе с тим стањем могу се родити са спољашњим мушким, женским или двосмисленим гениталијама, а најчешће теже ка женском изгледу. Међутим, унутрашње полне жлезде развијају се у тестисе, а не јајнике, те оне не могу бити трудне и створити јајну ћелију, али могу створити сперматозоиде. Ово стање има и атлетичар Кастер Семења, који је у једном разговору изјавио да то што има унутрашње тестисе не значи да је мање жена него остале жене.
Заговорници нове квазинауке, која брише све што смо досад знали и што видимо голим оком, кажу да свако треба да има право да се бави спортом ако жели, да се такмичи и да не буде дискриминисан ни на који начин. Али женске категорије у спорту направљене су управо зато да жене не би биле у неправедном положају. Овде није реч само о праву жена да се баве спортом већ и о томе да то чине на начин који им омогућава остваривање једнаких могућности, а о томе не може бити говора ако се жене такмиче с мушкарцима. Пливач Вилијам Томас, који је на колеџу у мушкој категорији био 500. а потом први у женској када је постао „Лија” Томас, није девојке ускратио само за титуле већ и за спортске стипендије без којих неке од њих не могу да студирају, а за које су годинама тренирале уз велика одрицања која прате професионални спорт.
Мало више сам се задржала на спорту, јер је тема и даље актуелна, али џендер идеологија тежи да суштински измени читаво наше постојање, а превасходно је усмерена против жена. Вокабулар који описује женско искуство и женски свет нарочито је непожељан те је сада мајка постала „особа која рађа“, дојење је на енглеском „храњење грудним кошем”, а мајчино млеко је „људско млеко”. „Особе које имају менструацију“ могу бити и мушкарци, кажу нам, зато се сад и у мушким тоалетима постављају менструални производи. Данас је употреба погрешне заменице чин насиља – тзв. мисџендеринг. А како бисмо онда назвали брисање читавог вокабулара који описује жене?
Посебно је проблематично питање заштите деце од неповратних промена до којих долази током тзв. транзиције (преласка у други пол). Неспорно је да су одрасле особе слободне да раде са својим телом шта хоће али је и те како спорно угрожавати безбедност и здравље деце и малолетника, који нису у стању да дају информисани пристанак на ове медицинске процедуре.
Индустрија промене пола у Америци је 2021. процењена на 1,9 милијарди долара. Британска џендер клиника при Институту Тависток примила је 80 пацијената 2009. године, а 10 година касније 2.700, тј. 33 пута више. У Америци су 2007. постојале две џендер клинике, а 2022. их има скоро 200, а од тог броја око 60 су педијатријске џендер клинике. Од 2016. до 2019. – за само три године – број двоструких мастектомија на здравим девојкама порастао је за 400%. Дечја болница у Бостону на својој интернет страници поносно изјављује да су од 2007. године „проширили програм како бисмо прихватили пацијенте узраста од 3 до 25 година.”
Поред Србије, Закон о родној равноправности усвојен је и у Црној Гори, још 2007. године, а потом допуњен 2015. тако да је његова примена проширена и на лица другачијих родних идентитета, те тако у закону стоји: „Rodni identitet podrazumijeva unutrašnji lični doživljaj lica na koji ono shvata svoj rod i koji može, ali ne mora da se poklapa sa polom pripisanim po rođenju, uključujući tu i lični doživljaj sopstvenog tijela (koji se može korigovati i mijenjati medicinskim ili hirurškim putem), kao i druge načine rodnog izražavanja, kao što su odjevanje, način govora, gestikulacija i slično.”
Док српски Закон о родној равноправности и даље неодређено флуктуира између појмова пол и род, и полна и родна равноправност, у црногорском се недвосмислено помињу „жене, мушкарци и лица друкчијих родних идентитета” те је сасвим јасно, што смо ми све време и говорили, да је у Србији било потребно повући Закон о равноправности полова и заменити га Законом о родној равноправности зато да би се у наше законодавство увео неуставни појам рода/џендера који је у значењу које му се жели дати сасвим стран српском језику и језичкој традицији.
Поменути црногорски закон у члану 13а такође предвиђа и употребу „родно осетљивог језика”, као и српски закон, али ни он не успева да реши полно-родну збрку и такође флуктуира између тих појмова, правећи од њих повремено синониме.
Заговорници оваквих тенденција кажу да се ми опиремо овим променама из страха и незнања, и да желимо да се вратимо на неко пређашње стање у ком су жене биле потчињене, а слободе и права много мањи. Сматрам да ми заправо покушавамо да очувамо одређени континуитет у свету који се стално мења, јер без континуитета имали бисмо само кретање, али не и развој. Можемо се кретати напред до бесконачности, али се нећемо развијати ако не учимо на грешкама и не поправљамо оно што је лоше. Због тога не желимо да задржимо све што припада прошлости већ само оно што је важно и што је прошло тест времена. А нема сумње да су женска и мушка природа човека прошле тест времена и њу нипошто не могу довести у питање појединци чија је родна збуњеност проистекла из личног искуства и дубоко је субјективни доживљај себе – како стоји у дефиницији џендер идентитета. Међутим, када се њихов доживљај себе унесе у законе и када се за спровођење закона користи државни апарат принуде, као што то предвиђа наш ЗРР, онда заиста може доћи до насилне промене свести и мишљења, баш како то наш законодавац и каже.
Солжењицин је рекао да не смемо живети у лажи. Јер ако нисмо слободни да кажемо да је само жена мајка, да само жена рађа и доји, ако прогутамо овако очигледну неистину да не бисмо били „отказани” – или чак да заиста не бисмо добили отказ на послу – куда ће нас то одвести? Да ли можемо ишта да верујемо онима који нам говоре да мушкарац може да постане жена? Штавише, да је мушкарац боља и савршенија жена него што то жена може да буде! „Ми смо бољи у женскости од жена“, кажу они. По чему су бољи? По томе што као мушкарци знају шта мушкарац воли па могу боље да га задовоље? Што не могу да затрудне и немају менструацију па су доступни за секс више него жене? Да ли ћемо заиста жену свести само на то? Где је граница њихове слободе да раде са собом шта хоће, и имамо ли ми слободу да живимо као жене а да притом не морамо да се бранимо од мушкараца који хоће да присвоје нашу женскост и да нас у име инклузије и разноврсности избришу из речника и постојања?
[1] Transgender Women in the Female Category of Sport: Perspectives on Testosterone Suppression and Performance Advantage, Dr Emma Hilton, and Tommy Lundberg.
[2] https://law.duke.edu/sports/sex-sport/comparative-athletic-performance