Деца више немају своје време. Управо је то последица когнитивних проблема у школи, као и хипер пажња, немогућност учења, лоша концентрација, то је све последица грешака из раног детињства. Зато децу не треба водити на сто ствари.
Пазите може неко да има очекивања од детета и то је у реду. Али, претерана очекивање, оптерећује дете. Они то не могу да постигну, не обрађују информацију, улазе у стрес и сутра у неку анксиозност.
Први савет за родитеље је – пустите да им буде досадно. Јер ће онда морати да се играју. Исто као и ми кад смо били деца па бисмо се пожалили да нам је досадно. Једини савет који смо добијали и који и данас деца треба да добију је – иди, играј се.
Долази зимски распуст који је за родитеље изузетно изазован период. Деца већи део дана проводе у кући, с друге стране су екрани које је понекад немогуће издржати ту дечју упорност да им дозволите да гледају у телевизор или телефон сатима. Шта радити у тим ситуацијама?
Др Ранко Рајовић каже да се одговор крије у нашој креативности коју треба родитељи да пробуде код деце.
- Истраживање које смо радили у школама у Словенији, Хрватској, Србији и Италији показало је да већ у нижим разредима већина деце има телефоне, чак 80 одсто њих, а у четвртом разреду тај проценат иде и до 100 одсто. У односу на пре пет година кад смо радили исту студију, скок је драматичан – каже др Рајовић и додаје да нема неке велике разлике између нас и неких развијених земаља.
Деца су, објашњава Рајовић, навикла и као да имају условни рефлекс да кад им је досадно посегну за телефоном.
- Зато је, ево, први савет за родитеље – пустите да им буде досадно. Јер ће онда морати да се игра. Исто као и ми кад смо били деца па бисмо се пожалили да нам је досадно. Једини савет који смо добијали и који и данас деца треба да добију је – иди, играј се. Други важан савет је да не купују детету сваки викенд по играчку. Нека се сете себе. Кад су добијали поклоне? Мали празник, мали поклон, велики празник, већи поклон. И то је то. А данас? Па буквално сваког викенда се купује по играчка – каже Рајовић.
Он подсећа родитеље на период кад су сами били деца и то да је усхићење због добијене играчке било далеко веће иако је сама играчка била далеко мање вредности него оне које данас деци купујемо.
- Девојчице су, рецимо, сакупљале салвете. Па је свака салвета имала своју причу и бар 10 карактеристика – боја, облик, колико слојева, из које је државе, из ког града, хотела… Кад би тата отишао на пут, мора да донесе неколико салвета, да ћерка може да се мења. Она то дочекује са усхићењем, јер може се десити да тада донесе неку баш добру, за коју ће добити две или три друге које нема. А дечаци, они су имали кликере или оне мале аутомобиле – подсећа Рајовић и додаје:
И заиста, кад се сетимо дечака и њиховог усхићења појединим баш “јаким” кликерима, тешко се оно може поредити са оним које данас деца показују кад добију играчку. Да ли је пластиканер или стакленац, порцеланац, нафталинац или неки трећи било је кључно. Па су се мењали, освајали и чували их као највеће благо. Нису их добијали сваког дана, па је њихова вредност за децу била непроцењива.
- Родитељство је данас озбиљан посао. Не можемо да кажемо да немамо времена. Како то – родили смо два, три, четири детета и сад немамо времена? Морамо имати времена. Посебно у тих првих 10 година, ако смо ту присутни, онда смо после мирни. Пре неки дан чуо сам да је једна наставница свим ђацима дала петице, да покаже сав бесмисао система. Јер, говоримо стално како је свака генерација деце све слабија, а оцене све боље. Како је то могуће? Негде смо погрешили.- Децу морамо да припремамо за живот. А како то? Па игра, скакање, дубока пажња, друштвене игре. Е, то је посао родитеља – закључује Рајовић.
Порука родитељима је да одвоје два дана недељно, увече, за друштвене игре. Важно је да децу науче да играју шах. Зашто? Дете данас у школи има слабу пажњу, не може да учи. То је проблем свуда, а узрок је технологија. А таблић, јамб и шах су игре за дубоку пажњу.