Волимо га, али га не идеализујемо. Као што каже руско – српска књижевница Александра Серђукова: „Достојевски није био светац. Претерано осетљив, страствена, импулзивна природа, неуравнотежено маштало, „луди Достојевски“, као што су га звали многи савременици, био је „велики грешник“, као и његови главни јунаци, али за разлику од осредњих људи, умео је да се подигне и да се уздигне до најчистије љубави, до највишег духовног идеала. Пакао и рај он носи у самој души својој. У њему се непрестано води унутарња борба савести са грехом, љубави са гордошћу, чистоте са страстима, вере са сумњом. Сваки час врши немилосрдну анализу најситнијих душевних покрета, износи све најгоре и најтамније што се крије у човеку, жигоше у себи и другима „зверски облик роба“, у мукама, кајању, испаштању ствара христолике личности кнеза Мишкина, Аљоше Карамазова, старца Зосима. Његово усијано срце не да се заситити нечим релативним, чезне за срећом целог човечанства, апослутним благом, блаженством. Ватрен хришћанин обожава Христа као конкретну личност, верује у Његово неизмерно милосрђе, носи у својој души, као љубав, као светињу. Безумна љубав ка животу и религија љубави стапају се у мистичној вери у људску солидарност у кајању, страдању, спасењу и васкрсењу.“
И зато волимо Фјодора Михајловича: наш је, наш је, нас, грешника који желимо покајање, нас, малих, који би да узрастемо у Христу.
ЧЕМУ САМ СЕ УЧИО ОД ВЕЛИКОГ УЧИТЕЉА?
Чему, заиста?
Многоме и многоме.
Рецимо, да без вере у бесмртност човекову нема ни човештва. Морална идеја која цементира друштво, сматрао је Достојевски, увек потиче „из убеђења да је човек вечан, да он није обична земаљска животиња… Та убеђења увек и свугде су формирала религију“.
Достојевски је, такође, захтевао да се човек руководи високим моралним начелом: „БИТИ ЧОВЕК међу људима и остати такав заувек, у било каквим несрећама не очајавати и не пасти“.
Достојевски ме је учио: „Све тајне личности, оно, како довести себе до савршенства, дате су православљем“; и додавао: „Лично самоусавршавање јесте не само почетак свега, него и продужетак свега и завршетак свега“.
Лош сам ученик, али и даље у то верујем – да православно хришћанство даје човеку могућност да се пење у Бога, а не да силази у звер.
Од Достојевског сам видео шта је човек без Христа; он је рушитељ који, у очајању, желећи да се убије, жели да са собом повуче и цео свет. И ма коју идеју такав човек без Бога имао ( рецимо, да „нахрани човечанство“, да оствари утопију), све се оконча пропашћу. По речи Господњој, „не живи човек само о хлебу, него о свакој речи Божијој“ (Лк. 4, 4). Као што рече Фјодор Михајлович у роману «Браћа Карамазови»:„Јер тајна људског бића није у томе да само живи, већ у томе због чега живи. Без јасне представе о томе због чега треба да живи човек неће пристати да живи и пре ће се уништити него што ће остати на земљи, чак и ако свуда око њега буду хлебови.“
А мене и даље држи вера у Бога Достојевсковог, о којој је руски књижевни критичар Јуриј Ајхенваљд записао: „Сви су заузети, сви журе, али у свету постоји Биће које има времена и пажње за сваког, којем свака православна сељанка и сваки надничар на земљи може да повери своју невољу, своје сузе и бриге и све да исприча. Постоји неко ко увек слуша, и већ само за то Њему припада благослов човечанства“.