НЕМОЈ ИМАТИ ДРУГОГА БОГА: КАКО ТО СТВАРНО МОЖЕ ДА ИЗГЛЕДА
Када је избила бољшевичка револуција, много Руса, који нису желели да живе под тиранима, разбежало се широм света. Неки од њих нашли су се у Кини. Затекао их је кинеско – јапански рат. Када су Јапанци окупирали Манџурију, захтевали су од свих људи у државној служби да учествују у државним церемонијама.
Извесни Дјаков, који је био инспектор свих руских школа у Троречју, описује те дане: „Свакодневно, за време јутарњих церемонија, клањали смо се државним заставама, певали химне Манџудиго (Манџурије) и Нипона (Јапана)… Дубоко смо се клањали у правцу императора тих земаља, а у нарочите дане – и у правцу храма Кенкокусимбио, посвећеног богињи Аматерасу”.
Ускоро су се сви државни чиновници морали заклети на верност. У првом члану „Упутства поданицима” писало је: „Ми, поданици, дужни смо да побожно поштујемо богињу Аматерасу Оомиками”. Дјаков је присуствовао читању „Упутства” у једној руској школи, када су се на скупу нашли козачки атаман и архијерејски намесник: „Невољно погледах на оца намесника, покушавајући да одредим какав је утисак на њега оставило саопштење, али отац Прокопије је, на жалост, седео оборене главе; погледах атамана и омладину. На њиховим лицима видела се безнадежна покорност, равнодушност и досада.”
1943, начелник јапанске војне мисије наредио је Дјакову да свим директорима руских школа пошаље упутство. Он је одговорио: „Опростите, господине намесниче, али ја то не могу да урадим. Прва тачка „Упутства” супротна је мојим убеђењима”. Када га је јапански официр строго питао о чему је реч, Дјаков је одговорио: „У првој тачки „Упутства” каже се да сви поданици треба да побожно поштују богињу Аматерасу… што противречи основном начелу Хришћанства – Једнобожју.” Официр му је одговорио: „То нема везе с нама, и овакво питање се нас не тиче… Богиња Аматерасу је прародитељка царске династије. Ко је одбацује, одбацује сво наше државно устројство… Наравно, ви можете да имате своје богове – Христа, Кришну, Буду, Конфучија, Мухамеда – то је ваша лична ствар, али сви ваши богови обитавају у светлости велике богиње Аматерасу/… / Поштовање богиње Аматерасу није религија, него чин уважавања према политичком устројству наше државе. Поштовањем наше богиње изражавате своју дужност признавања наше земље.”
Дјаков одбија послушност. Отпуштају га с посла и хапсе. Одлази да се поздрави с руским чиновницима, својим донедавним сарадницима. Присуствује читању „Упутства” на јапанском, кинеском и руском. Његов бивши помоћник, а сада инспектор А. М. Кузмин, свечано, на језику Светог Владимира и Светог Сергија Радоњешког, изговара: „Ми, поданици, дужни смо да поштујемо богињу Аматерасу…”
Иследник га касније пита: „Шта Вас наводи да тако упорно браните своја уверења? Само Ви протествујете против поштовања наше богиње Аматерасу. Нигде, чак ни у Харбину, где живе на хиљаде Руса и ваше владике, то питање не изазива протесте”.
Дјаков је у затвору провео неколико месеци, али Руси су се, мало по мало, бунили и на крају, на интервенцију митрополита Мелетија, јапанске власти су измениле формулацију „Упутства” за Русе и ослободиле Дјакова.
Какве ово везе има са Љиљаном Чолић?
Наравно да има.
Случај Дјакова је показао како хришћанин за трен ока може да се нађе у ситуацији у којој се његова верност Христу проверава, и у којој се види јеси ли вера или си невера.
У таквој ситуацији се, на месту министра просвете, нашла и Љиљана Чолић, сада већ далеке 2004. године.
И остала је доследна.
Ево како.
СВЕДОЧЕЊЕ ЉИЉАНЕ ЧОЛИЋ
У једном одговору «биолошкињи – еволуционсткињи», која ју је, после деценије од смењивања са министарског места, опет критиковала због антиеволуционизма, Љиљана Чолић је објаснила свој поступак из 2004: „Мој покушај да из програма за биологију у осмом разреду основне школе изоставим лекцију Порекло и развој људске врсте – Сличност човека са човеколиким мајмуном, (заступљену са укупно два часа), и ове часове преусмерим на претходну лекцију Породица и здравље – Здрава породица, тешко да се може окарактерисати као избацивање науке из наставног процеса и, како у даљем тексту стоји „убацивање религијско-догматичких садржаја у часове науке”./…/ Иначе да Бог постоји говори управо чињеница да некима толико смета. Да није тако, ваљда се мој ситни министарски потез не би памтио више од једне деценије. „Шта је тело ако душа није њиме огрнута”, каже Свети Николај Охридски и Жички, један од највећих српских ерудита и мислилаца свих времена, цењен и поштован у читавом свету, а уз то још и доктор наука. Када га је један немачки официр током његових заточеничких дана у логору Дахау запитао да ли и даље верује у Бога, светитељ му одговори: „Некада сам веровао, а сада више не верујем, сада знам да Бог постоји”.
И ја знам да Бог постоји, обраћам му се у свакој невољи. Кажем: „Боже, помози!” Коме се обраћате Ви, драга Биљана, кад имате неке проблеме? Претпостављам да завапите: „Природо, помози”. Биће можда да сте Ви вазда весели и раздрагани, па Вам никада никаква помоћ није потребна. Али, „није живот што и поље прећи”.
Шта ћемо са бројним добитницима Нобелове награде за науку који су били верујући људи? Логично би било аутоматски их сврстати међу обичне незаналице и шарлатане. По еволуционистичким догматима, душа је вероватно сплет мислећих и осећајних жила, насталих од једноћелијских амеба током више милиона година. Биологија на крају основог школовања за многе ђаке је растанак са овим предметом, па зар да им последња лекција буде да смо настали од мајмуна (а шта ако ипак нисмо!). Ето ту последњу лекцију, ја сам заменила градивом о здравој породици. О, каквог ли тешког скрнављења науке!
На крају још један цитат, чувена максима која се приписује Имануелу Канту: „По звезданом небу над собом и моралним законима у себи, знам да Бог постоји за мене и у мени”.
Питам се шта Вама и осталима више смета: звездано небо или морални закони?“
Лепо, чисто, јасно исповедање хришћанске православне вере, која није и не може бити еволуционистичка.
ЗАШТО ХРИШЋАНИН НЕ МОЖЕ БИТИ ДАРВИНИСТА
Руски свештеник Константин Буфејев, научник и теолог, оснивач Мисионарског центра «Шестоднев», својевремено је показао да онај који верује у Христа не може бити поклоник Дарвина.
Креационизам, каже он, има темеље у Библији. Њега су исповедали Христови апостоли и сви Свети Оци: и Кападокијци, и свети Јован Златоуст, и преподобни Јефрем Сиријски, и преподобни Јован Дамаскин. Исто тако и руски свети: светитељи Теофан Затворник и Игњатије Брјанчанинов, свети праведни Јован Кронштатски и други. У књизи „Шестоднев против еволуције“ наведене су десетине изрека више од тридесет црквених учитеља које су потпуно антиеволуционистичког садржаја. Притом не знамо ни за једну изјаву светих Божјих угодника која брани теорију еволуције. Питање могућности постојања далеких предака из животињског царства само на први поглед нема везе с личним спасењем сваког човека. Ако ми имамо такве претке, онда они морају бити признати и у родослову Христа Спаситеља. Али, према Јеванђељу, родослов Господа Исуса сеже до Првоствореног Адама, а онда од њега до Бога. Господ није случајно назвао Себе Сином Човечијим, што на јеврејском гласи „бен ха–адам“. У библијском Откривењу је принципијелно важно то да први Адам није имао никакве претке. Изводити родослов Христа, Другог Адама, од мајмуна јесте очигледно светогрђе и хула. Ово питање се тиче најважнијег догмата Цркве – догмата о искупљењу: светогрђе би било сматрати да су нам сви преадамовски „рођаци“, почев од питекантропа и орангутана и завршавајући рибама шакоперкама и инфузоријама, искупљени на Голготи Крсном жртвом Богочовека. Богословски приступ еволуционизму разобличава хулу на крсни подвиг и искупљујућу жртву Спаситеља, коју ово учење садржи. Претпоставка о постојању Адамових животињских предака повлачи за собом неизбежну ревизију целе православне догматике – христологије, антропологије, сотириологије. Црквена традиција тврди да Бог није створио смрт и не радује се погибли живих (Прем. 1, 13). Сећате се како је апостол Павле говорио о Адаму: кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт (Римљ. 5, 12). У делима Светих Отаца веома често се подвлачи да пре Адамовог грехопада у природи није постојала смрт, као што није било ни грабежљивости и месождерства. Еволуционизам у свим својим манифестацијама – од Дарвина до Тејара де Шардена – смрт сматра не само природном појавом која је постојала пре појављивања човека, већ јој указује част да буде најважнији механизам саме еволуције. Тако да се еволуционисти разних праваца могу међусобно разликовати по односу према Богу Творцу, али их све обједињује признавање онога који има моћ смрти, то јест ђавола (Јевр. 2, 14) за творца животињских и биљних врсти. Потпуно је очигледно да је овај поглед на свет неспојив с Православљем. Црквена традиција, која је утемељена у Божанском Откривењу, не допушта ту светогрдну мисао да је Адам имао мајмуне за претке. Адам уопште није имао никакве „родитеље“, већ га је непосредно створио Бог од праха земаљског: А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива (1 Мојс. 2, 7). Ако се даље развија еволуционистичка претпоставка о томе да је првостворени Адам имао претке међу нижим животињама, онда долазимо до неизбежног исповедања директног богохулства. Према логици ствари, исте те „претке“ онда треба приписати и Сину Човечјем, Господу нашем Исусу Христу. При чему бисмо морали такође да сматрамо да су сви ти даљи „рођаци“ такође искупљени драгоценом крвљу Спаситељевом. То је већ право светогрђе од кога човек може само да се стресе. Маска је стргнута, и антихристова зверска њушка се види у свој својој отвореној суштини.
ПРИМЕР ЗА УГЛЕД
Љиљана Чолић је, својом спремношћу да сведочи истину Божијег Откровења и да не прави компромисе са савешћу, показала да је и у 21. веку могуће бити хришћанин. Цена мора да се плати, али она је бескрајно мања од цене коју је, ради нас људи и ради нашег спасења, платио Господ Исус Христос. Поступак Љиљане Чолић, којој је вера била важнија од министарског места, је чињеница коју треба памтити и истицати као узор у време недоследности и општег порицања части и образа.
Биће прилике да се и ми покажемо. И то ускоро.