Уз свећу воштаницу и молитве за све нас, преносимо слово песникиње Дајане Петровић
редакција iFamNews-а на српском језику
„…Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи…”
Св. Владика Николај, „Небеска Литургија”, 3. маја… ’23.
Покушавам да појмим, до јутрос, непојмиво. Страхујем. Ћутим. Једва дишем. Глава ми пуца. Али осећам и одговорност… Покушавам сажети мисли и осећања, пишем ово већ неколико сати. Па одустанем. Па обришем. Ипак…
У школи сам радила и повремено предајем, на заменама, веронауку. Скоро ме је дечак, у сред часа, у седмом разреду, у једној дивној градској школи прекинуо у излагању, уставши, гануто саопштио: „Наставнице, овако с нама није разговарао нико од кад смо кренули у школу”, захвалио се и сео. Шокирана, препричавам овај догађај као непостојећа врста, као какав ванземаљац, себи и својим ближњима, и питам се зар је то могуће? Или само нисам истрошена, или имам ту неку жицу да разумем другога… шта ли је, не знам. Али знам да је мало једном недељно 45 мин. да им се обратимо и кажемо да вреде, да су потребни, да Бог верује у њих и кад они не верују у Њега… итд.
У школи, коју волим, осећа се велика напетост, притисак са свих страна. Деца су већином несрећна, или презаштићена или запуштена, а њихови наставници огорчени. Родитељи су стално у гарду. Чувају своје мезимче, или их дете не интересује па га оставља школи и улици… Неко споља их је завадио.
Све у свему да ће се ово десити, могло се предосетити. Деца нису научена да се изборе са собом и другима, да се носе с другачијима од себе. Млади све чешће не могу да поднесу ударац, реч, остављање, дижу руку на себе. Деца у школи више не смеју да се посвађају. Ако се и посвађају и помире, то њихови родитељи никако да науче. Велика сујета влада, а у исти мах родитељи уваљују телефоне деци и док их хране. Деца су у потпуном хаосу, остављени од незрелих родитеља, или у најбољем случају испуњавају својом празнином празнину између (разведених) родитеља.
Школа или уопште не реагује, па родитељи пренаглашено реагују на сваку дечју чарку (која је понекад, признаћете, и потребна да би научили да не иде баш све лако и фино, и да науче да се помире и опросте), одмах се све диже на виши ниво, те је само било питање дана када ће неко негде да експлодира.
Разумем и да су наставници понижени… И демотивисани. Безвољни да се удубљују у проблематику појединца и врло често унапред отписују случај, јер не верују да се ишта може променити. Ту следи одмах прича о несрећним и лошим родитељима, запостављању, болестима, неслози… Презаштићивању. И крај. (Дете остаје случај за себе, који ће, надајмо се, отићи у неку средњу школу да тамо извуче столицу неком наставнику.)
Како да се осећаш у лошем окружењу, осим стално крив и лош. Као криминалац, а не дете коме треба афирмација и разумевање. А бег од труле стварности је на дохват руке, све је ту, испред носа. Све се да научити на Тиктоку, Јутубу, гледајући крими серије и филмове препуне зла…
И шта сад? Плакаћемо три дана. И наставити тонути у глиб…?! Осмог маја можемо релаксирано да се успавамо с „нашим представником” за Евросонг? (Пре тога уз кошарку.) Нико не треба да трпи због српског пропалог школства и породице, осим истих…
А стао је живот овој несрећној деци, и њиховом чувару. Стао је живот и том дечаку онога трена када је склопио пакт с нечастивим и почео да планира овај крвави пир. Треба(ло) му (је) живети у паклу…
Има ли већег пакла од тога када дете полуди и крене да се обрачунава са светом око себе, са светом који доживљава као највећег непријатеља и претњу…?
Децо, неко вас/нас је завадио. Мислим да сви знамо тог зла име.
Бог нека нам се смилује, Бог нека нас све загрли и уразуми.
Покој души деци пострадалој!
Јер таквих је Царство…
Господе, Господе, Господе,
поштеди остатак!
Дајана Петровић
.