Имају ли деца сексуалне потребе и шта то заправо значи?
Госпођа Ристић је изјавила да се сексуални развој одвија напоредо с когнитивним и емотивним развојем детета. Ко год није упознат с развојном психологијом може свашта да помисли – у највећем броју случајева, управо оно што је дотична „психолошкиња” желела да имплицира. Међутим, озбиљни психолози тврде другачије.
Кад се каже да напоредо с когнитивним и емотивним развојем тече и „сексуални развој“ детета, не мисли се буквално појаву на сексуалних осећања, потреба и жеља, него се мисли искључиво на то да се дете на предшколском узрасту сусреће с питањем пола (а не полности!), тј. да примећује да постоји разлика између девојчица и дечака, а такође и да почиње процес идентификације с родитељем истог пола. Верујем да је сад одахнуо сваки родитељ који је ово прочитао.
Истина је да се на дечјем узрасту понекад дешава такозвана „инфантилна мастурбација“, када дете од нпр. 3–5 година открије (случајним играњем са својим полним органом) да му стимулисање гениталија доноси неке пријатне осећаје, али се ту уопште не ради о сексуалној потреби, већ је то на истом нивоу као кад се деци свиђа да једу неку храну, па им то ствара орално задовољство. Такође, по мишљењу неких психолога, инфантилна мастурбација је учесталија код високо анксиозне деце, јер она открију да им та врста активности даје привремено растерећење од анксиозности (неко дете ће из истог разлога желети да игра игрице, или претерано гледа цртаће, неко да једе слаткише, а неко да ради ово). Дакле, суштина је да ту нема ничег стварно „сексуалног“ па то не спада у сексуални развој нити у ране сексуалне потребе – ништа више но што у то спада и једење слаткиша.
Искрено бих волела да знам на шта госпођа Ристић тачно мисли кад каже да „разговоре о сексу“ треба водити с веома малом децом „прилагођено (узрасту)“. Опет морам да скренем пажњу на већ поменуту разлику између секса и вођења љубави. Родитељи почињу с разговорима о настанку бебе и рађању веома рано, јер деца сама постављају питања, али опис самог чина ипак треба да сачека да дете мало порасте – рекла бих, не пре 10–12. године живота.
Даље, такође бих волела да нам госпођа Ристић објасни на шта је конкретно мислила кад је рекла да дете од 4–5 година има сексуалне потребе? Дете на том узрасту НЕМА СЕКСУАЛНЕ ПОТРЕБЕ (истичем то курзивом, подвлачењем и великим, масним штампаним словима), већ се његов сексуални развој у том периоду састоји у увиђању разлика између мушког и женског пола и загледању у најупадљивији показатељ те разлике – а то је изглед гениталија код дечака и девојчица. Кад дечаци примете те разлике, заинтересују су за свој полни орган као играчку, чисто да виде шта је то (па га вуку, развлаче, истражују шта могу да раде с тим док их не заболи, што добро знају мајке дечака), док девојчице углавном хоће да виде шта имају, а пошто то није лако изводљиво, обично их више интересује пиша код дечака јер им делује занимљивије, нарочито и то што примете да дечаци могу да пишке стојећи, а оне не.
Дакле, молим госпођу Ристић за појашњење за чим то конкретно, према њеном мишљењу, дете има потребу? Да додирује своје полне органе? Да други додирују његове полне органе? Да гледа слике полног односа? Да гледа родитеље како воде љубав? Госпођа Ристић помиње дечју сексуалност – ако ту мисли на закључке „научних истраживања“ које је средином прошлог века спровео Алфред Кинси и то тако што је злостављао децу узраста од само пет месеци до 10 година и потом тврдио да су крици, јечања и грчеви код деце заправо знаци „дечјег оргазма“ – онда је сваки коментар сувишан. Уместо тога, поставићу табелу у којој је Кинси забележио колико пута за 24 часа је дете одређеног узраста доживело „оргазам“, тј. вриштало, грчило се и запомагало док су на њему примењиване „оралне и мануелне технике“ стимулације, а нека деца су чак и силована.
Хиперсексуализовано друштво и медији
Госпођа Мацановић каже да „ако дете од 4–5 година ради неке ствари за које није могло само да дође до тога, него је морало негде да види“, поставља се питање да ли је дете то доживело или је негде гледало. Из ове тврдње можемо закључити да се госпођа Мацановић бар донекле слаже с господином Ђурковићем, који је истакао проблем хиперсексуализованог друштва у коме живимо и у коме дете веома рано може да буде изложено непримереним садржајима, тако да један од начина да заштитимо децу управо би био и ограничавање одређених садржаја и програма на телевизији, ма колико се госпођа Ристић подсмевала таквом предлогу.
Госпођа Мацановић није погледала вишеструко награђиван филм „Лов“ (што, наравно, није проблем, ни ја не стижем да погледам сваки филм), али на сам помен да је оптужени мушкарац заправо невин, а да је жртва – девојчица од 5 година – измислила оптужбу, она „има озбиљне сумње“. Мушкарац мора да је крив, а дете је сигурно невино. Ако сте гледали филм, видели сте да су и мушкарац и дете невини: девојчица је на телефону старијег брата видела мушки полни орган и потом ненамерно измислила да јој је васпитач у вртићу показао свој уд.
Међутим, сведоци смо да се код прича о насиљу све мање чека да се докаже кривица, већ се одмах верује жртви – осим ако жртва није неподобна из неког разлога. Један старији пример је случај Била Клинтона и Монике Левински, а недавно и случај Таре Рид која је садашњег председника САД-а Џоа Бајдена, а тадашњег сенатора државе Делавер, оптужила за злостављање у периоду када је радила у његовом кабинету.
„Породични дом је, у ствари, најопасније место у модерном друштву“
Госпођа Ристић не разуме „табуизирање“ питања у образовном процесу јер, „како било ко на нешто (sic!) може да учи ако се не постави питање поводом нечега“. Очигледно јој није јасно да постоји разлика између нечега што представља велику већину случајева, као и друштвену норму, и изузетака од норме, појединачних случајева патолошког понашања којима треба да се баве посебне службе и институције у држави које сви ми финансирамо тако што плаћамо порез.
Да ли би госпођа Ристић свом детету рекла да опасности прете свуда, а понајвише ту, у породичном дому, јер мушкарац с којим је одлучила да добије дете представља потенцијалног насилника и злостављача, „и зато, ћерко/сине, буди на опрезу, јер и тата једног дана може да ти науди“?
Пошто смо сви бића са слободном вољом, ја ипак бирам да верујем онима који су се доказали као ауторитети на пољу развојне психологије. Доктор Гордон Нојфелд, клинички психолог с преко 40 година искуства у раду с децом и младима и један од највећих светских ауторитета у области дечјег развоја, сматра да је неопходно да се дете веже за родитеље, да с њима успостави чврст однос привржености и поверења (attachment). О важности блиског односа између родитеља и деце написао је и књигу Hold On To Your Kids (Не одустајте од своје деце), а приликом једног предавања у Европском парламенту (2012) говорио је управо о томе зашто деца треба да расту у породицама, које пак треба да имају подршку друштва и државе.
Супротно тврдњи госпође Ристић, овде није реч ни о каквој заштити „патријархалних концепата“ зарад којих се „опструира образовни процес“. Прво, породица није „патријархални концепт“ већ основна јединица друштва захваљујући којој је људска цивилизација опстала миленијумима. Друго, здрава и функционална породица, чији чланови се воле, поштују, помажу и безусловно воле, представља најпогоднију средину за психолошки, телесни и когнитивни развој детета, које је, као такво, способно да оствари успех у школи, а касније да се оствари и на професионалном и личном плану. Дете које има поверења у своје родитеље и које их не доживљава као могуће напаснике, има најбоље пријатеље за цео живот којима може да се обрати за помоћ ако у спољном свету примети неку опасност. С друге стране, родитељи најбоље познају своје дете и, ако су му посвећени како и колико треба, лако ће уочити сваку промену расположења код детета, која може да буде први знак да је детету потребан разговор, савет или помоћ.
Дете које је претрпело задиркивање у школи, или је искључено из неког друштва зато што нема маркиране патике (што би рекли клинци данас, зато што је „фушер“), или не игра популарну игрицу, често ће изгубити апетит, биће снуждено, нерасположено, незаинтересовано за ствари које иначе воли да ради. Управо су то знаци које родитељ може да примети и који ће га навести да иницира разговор и покуша да сазна да ли постоји неки проблем.
Госпођа Ристић каже да не зна ни за једну ствар о којој не би могло да се комуницира с дететом на прилагођен начин. Апсолутно се слажем с том констатацијом, само мислим да се нас две не бисмо сложиле код дефиниције „прилагођеног начина“ будући да госпођа Ристић ватрено брани образовне пакете у којима се деци предочавају постулати родне идеологије и нормализују различите врсте сексуалних избора и понашања, при чему им се не дају медицински и научни подаци о последицама таквог понашања.
Штавише, 2018. године били смо сведоци цензуре уџбеника у Србији управо због тога што су у њима изнете медицинске чињенице. Професор Слободан Антонић је то детаљно описао, а ја ћу само подсетити на уџбеник из здравствене неге у ком су „хомо и бисексуалци“ поменути као „групе с ризичним понашањем“. Представнице НВО које су израдиле „Анализу дискриминаторног садржаја у средњошколским уџбеницима“ тражиле су да се та информација уклони иако је потпуно истинита.
Не знам да ли ће ми госпођа Ристић веровати, али ја са својом ћерком од малих ногу говорим о телу и полности, па чак и неприличном полном понашању – на прилагођен начин. То не подразумева излагање детета причицама које су сценарио за педофилски порнографски филм[1] већ јој једноставно говоримо да су одређени делови тела с разлогом увек покривени одећом и да то не треба други да виде нити да додирују. Мислим да нема родитеља у Србији који не би био у стању да ту поруку пренесе својој деци – по ко зна који пут се враћамо на едукацију родитеља.
(КРАЈ У СЛЕДЕЋЕМ НАСТАВКУ)
УТИСЦИ О „УТИСКУ НЕДЕЉЕ“ (ПРВИ НАСТАВАК)
УТИСЦИ О „УТИСКУ НЕДЕЉЕ“ (ДРУГИ НАСТАВАК)
[1] „Ујак је дошао у госте и сви се лепо забављате. Као и прошли пут, док седите за столом, опет те узме на крило и зато што тада нико не види, помера твоју гузу и чујеш како необично дише. То је јако тихо, тако да само ти знаш.” (стр. 207 образовног пакета за основне и средње школе)
И још: „Божа је завукао руку испод Тинине блузе, почео да откопчава и скида брусхалтер. Њој су били пријатни додири, мажење и љубљење. Уживала је у тој страсти и топлини. Тек кад је почео да завлачи руку у њене гаћице, осетила је непријатност, хтела је да га прекине. Отворила је очи и видела изнад себе Божу, свог узбуђеног и ван себе од страсти.“ (стр. 355)