Много тога се десило од 2003. када је Дон Браунинг, професор са Универзитета у Чикагу, у кризи Брак и модернизација написао да „брак није популарна тема” и да се „често помиње као реч на слово ‘Б’, малтене у истој категорији као и псовке.” Добар део становништва данас једноставно игнорише или избегава брак, док код многих других та реч покреће јетке расправе о самој природи и значењу брака. Време је да се вратимо на почетак и да се подсетимо како је брак настао.
Према Књизи постања, након што је створио све друге облике живота, „створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их” (1:27). Тек тада је Бог погледао све што је створио и видео да то “добро бјеше веома” (1:31), мада творевина неће бити потпуна све док се тек створени мушкарац и жена не прилепе једно уз друго и постану „једно тијело” (2:24). Тај врхунац Божјег стварања заснован је управо на комплементарности мушкарца и жене, или, према речима библисте Бруса Вотера, то је „заједница личности које чине једну нову личност.” Гери Андерсон, професор с Харварда, наводи да то треба да буде образац за сва времена: „Спајање Еве и Адама представља модел за сваки потоњи људски брак.” Та јединствена заједница двоје који се допуњују не само да доноси децу на овај свет већ им пружа и савршено уточиште, као што је речено у Декларацији УН о правима детета: „Детету је, за потпун и хармоничан развој његове личности, потребна љубав и разумевање” и оно ће „где год је то могуће, расти под родитељском негом и одговорношћу”, јер „човечанство дугује детету оно најбоље што има.”
Шта се дешава када човечанство не успе да то оствари? У недавно објављеној књизи Будућност хришћанског брака, социолог Марк Регнерус наводи период после Руске револуције 1917. године као пример „онога што се деси када један народ покуша да расформира не само брак већ и мноштво сексуалних норми.” Свеобухватне друштвене промене које је увела совјетска власт садржале су и радикално попустљиво социјално законодавство према ком су се, како један аутор пише: „мушкарци и жене састајали и раздвајали како год су желели.” Био је то један корак ка ономе што су Карл Маркс и Фридрих Енгелс заговарали у свом Комунистичком манифесту из 1848. године, где су позивали на „укидање породице”. (Језиви одјек те идеје чули смо у марту 2020. од организације Отворено друштво, коју финансира Сорош: „Ми заслужујемо боље од породице. А време короне је одлично време да вежбамо како да је укинемо.”)
Након што су донети такви закони у СССР-у, десило се нешто неочекивано: уследило је екстремно „разбијање илузија”, а „у друштву и односима… настало је опште расуло у облику огромног броја сирочића, абортуса, љубоморе међу љубавницима у везама с више партнера, чак и проблема на радном месту.” Друштво се парало по свим шавовима до те мере да је Стаљин био приморан не само да одустане од тих радикалних закона већ и да их преокрене, и да нареди да се пружи подршка природној породици. Са ове тачке гледишта, Регнерус се чуди: „Тешко је замислити тако дубок преокрет који је путем закона подметнут породици – једној од најстаријих и најосновнијих институција – да би потом за само једну деценију све враћено на старо.”
Овај дебакл са совјетским браком не слути на добро кад је реч о ономе што чека Сједињене Државе још откако је Врховни суд донео пресуду у случају Обергефел – и поред оштрог неслагања, на пример судије Робертса који је за пресуду рекао да је „чин воље, а не правна пресуда” и да тиме „суд поништава законе о браку више од половине држава и наређује трансформацију једне друштвене институције која је миленијумима била основ људског друштва… Зар мислимо да имамо право да то урадимо?” Судија Алито предвидео је да ће се та пресуда „користити да се нападају Американци који нису спремни да пристану на нову доктрину” и коју ће „користити они који су решени да уклоне сваки траг неслагања”, док је судија Томас упозорио на „непроцењиве последице по наш Устав и наше друштво.” Када овакви умови, једни од највећих у нашем друштву, дају таква упозорења, не можемо а да се не запитамо: може ли човек да извитопери божанско устројство брака, а да тиме не доведе до пропасти самог себе?
Разуме се, правне махинације нису једина претња. Као што истичу Регнерус и многи други, сведоци смо свеопштег одустајања од брака због простог немара или неспремности да се обавежемо, што има озбиљне последице и по децу, и по одрасле. То нас подсећа на још нешто што је професор Браунинг приметио: „Закон не може сам да спречи пропадање породице. Оно се може спречити само ако су такви покушаји део ширег културног подухвата у ком се закон удружује с религијом, наукама, тржиштем, јавном политиком и уметности како би се поново указало поштовање природној породици и оспособили појединци да стекну вештине, посвећеност, подршку и награде које су им неопходне да би основали и одржали породицу.”
Велики помак у промовисању породичне културе учињен је 2014. године на конференцији у Ватикану где је речено да „сваки мушкарац и свака жена дају лични допринос – богатство своје личности, сопствену харизму – браку и гајењу деце. Међусобно допуњавање тако постаје једно велико богатство”, а “такође и лепота.” Међу учесницима конференције био је и Хенри Б. Иринг који је говорио о лепоти коју је искусио са својом женом: „Ми смо кроз живот допуњавали једно друго више него што сам могао да замислим… Сада увиђам да смо срасли у једно – полако подижући и обликујући једно друго, из године у годину… Изнад свега, јединствене способности које поседујемо као мушкарац и жена омогућиле су нам да заједно с Богом створимо нови живот. Радост коју смо добили срастајући у једно биће помогла је нашој деци и унуцима да сачувају веру да брак и за њих може да буде непрекидан извор задовољства.”
У завршном поглављу књиге, Регнерус пише: „Брак је место где љубав ствара, где се љубав показује, и где се љубав учи. Зашто се чудимо што се заједнице и земље урушавају када и њихово искуство брака постаје све ређе? Може ли хришћанство и даље да расте ако брак нестаје? Може ли грађанско друштво? Сазнаћемо одговоре и на та питања.”
Међутим, ми већ знамо одговор, и стога понављамо позив из декларације с недавног Светског конгреса породица: „Позивамо на стварање културе која поштује и омогућава успостављање испуњених и чврстих бракова заснованих на верности; која препознаје и штити јединствен и вредан допринос који и мајке и очеви подједнако дају деци; и која подржава вредности и визију потребне младим људима да би с радошћу ишчекивали будући брачни живот и припремили се да изграде успешан брак и буду добри родитељи. Позивамо званичнике и носиоце политика, у свету и у појединачним земљама, да одмах донесу политике и спроведу мере за очување и јачање брака и породице.” Заиста, будућност брака представља будућност друштва, и ми сада морамо деловати да бисмо спасли и једно и друго.